VOLEO JE RUDNIK, BRESTOVAC, BOR KAO SVOJE NAJMILIJE

Danas je slava rudara Srbije, Sveti Prokopije, kada se sećamo legendarnog direktora RTB-a Bor, Jovana Miloševića

Autor: B. Filipović, 21. jul – Generalni direktor RTB Bor Jovan Milošević je pre svega veliki radnik. U Boru ga, uz to, prati glas da je i izuzetno skroman. Nikada nije prihvatio veći i komforniji stan u novom delu grada, nije ni pomišljao na vikendicu, ni na Beograd. Voleo je svoj „garavi Bor“ i svoj rodni Brestovac… „Nigde mi njje tako prijatno kao u mom Brestovcu. Posle mnogo napornih dana selo mi dođe kao melem na ranu“. Ovako je pisao reporter Ilustrovane Politike sredinom osamdesetih godina o Jovanu Jovi Miloševiću, tadašnjem prvom čoveku RTB Bor, kombinata bakra sa 21.500 zaposlenih i dugogodišnjem predsedniku Opštine Bor. Osam godina je bio generalni direktor Basena i isto toliko na kormilu borske opštine, u to vreme jedne od privredno najrazvijenijih u Jugoslaviji. Juče, 20. jula, navršilo se sedam godina od kako je nekadašnji izvrsni majstor u Fabrici opreme i delova, potom dilpomirani mašinski inženjer i direktor „zlatnog rudnika“ zauvek napustio i svoj Bor, i svoj Brestovac, i mirno otišao – u legendu. Imao je Bor velike stručnjake i rukovodioce, pa i znamenite ljude kakvi su Franjo Šistek, Đorđe Vajfert, Drago Čeh, Božin Jovanović, Bogosav Mijatović, revolucionare i prekaljene borce i stvaraoce novog doba, ali niko kao Jova Milošević nije bio privržen i vezan za borski kraj kao on i niko se nije s toliko energije i ljubavi borio za rudarski Bor kao on. Iako se danas neki njegovi „đaci“ iz rudnika ne prisećaju dobrote i velikog srca za svakog čoveka, duševnosti i razumevanja, Jovan Milošević, ili, kako ga novinari jednaput nazvaše, „majstor Jova“, ostaje veličina i svetao primer generacijama i prošlim , i sadašnjim, i najviše budućim.

Čitajući novinske tekstove iz tog vremena nailazimo na detalj koji može da posluži aktuelnim rukovodiocima i da ih prene u svom nastupajućem zanosu. – Pitate me da li je i moj otac Obrad radio u borskom kombinatu? – Jeste, ali je malo i pauzirao i to zbog mene. Negde šezdesetih ovde se dogodilo veliko otpuštanje radnika. Bio sam tada poslovođa u radionici za održavanje na Površinskom kopu rudnika. Prvi na udaru bili su oni kojim su imali zemlju. Dadoše mi papir da napišem koga kao takvog poznajem i rekoše da je to direktiva. Pod broj jedan napisao sam: Obrad Milošević. I ode moj otac na njivu. Ni reč mi nije rekao. Polse dve godine opet se vratio. Vuklo ga nešto u rudnik…

I deda Jovanov, iako nije bio zaposlen u rudniku, bio je vezan za rudarske horizonte. Dovozio je hranu konjima koji su vukli vagone u „Jami“. – Uvek je i mene, još dete, vodio sa sobom. Od tada sam i zavoleo rudnik, rekao je novinaru Ilsutrovane Jovan pri kraju dvočasovnog razgovora.

U sarajevskom Oslobođenju od 22. decembra 1987. čitamo da je u Boru te godine proizvedeno 104.000 tona bakra iz sopstvenih rudnika i da deset godina nije menjana niska cena crvenog metala. Direktor Milošević izjavljuje :- Ima nade za boljitak, najnovije vesti dolaze sa svetske berze u Londonu: cena bakra bi trebalo sa 950 da skoči na 1.150 funti po toni. Sarajevski reporter zaključuje: „ Nikad se ne zna sa cenom bakra, ali šta god bude, Jugoslavija ovom metalu već treba da podigne veličantsveni spomenik“… Zar je potrebno posebno komentarisati sadašnju i ondašnju sliku stvarnosti? I danas se dičimo ogormnim rezervama bakra i zlata i mogućnostima da se vratimo staroj slavi i sjaju. Zasluge što je RTB uopšte aktivan, iako ni blizu u doba te „borbene generacije“, pripadaju i Jovanu Miloševiću. U sačuvanom TV zapisu, ispred njegove kuće u Brestovcu, u već poodmaklim godinama i s narušenim zdravljem, rekao je:

-Ne mogu da shvatim ovu decu kako rasprodaju zemlju i njena bogatstva. Pa, neko je to znojem gradio i stvarao. Nisam siguran kako će ova „demokratija“ pobediti toliko urušavanje svega i svačega. Neka im Bog pomogne…

U vreme Jovanovog predsednikovanja opštinom, Bor je gradio više stanova nego jedan prestoni Beograd. Još se ponosimo tim imetkom.

Sećam se kao da je juče bilo kad je završeno prvo asfaltiranje puta prema Gornjanu do podno Stola i Jovu predsednika opštine kako sa putarima vodi kolo i nazdravlja okupljenim meštanima. Koliko je tog dana bio srećan, verujem, nemoguće je opisati. Ne zaboravio recimo otvranje rudnika Veliki Krivelj 1983. Živeo je i kao dete radovao se svakom uspehu RTB-a i Bora. Sećanje na Jovana Miloševića, evo dokaza, ne bledi, niti će ikada izostati, bar kod nas koji smo ga poznavali, s kojim smo bar malo sarađivali i koji su se češće susretali s njim. A novinare je voleo i cenio kao i svoje rudare. I kad mu se nešto nije dopadalo, nije prekorevao, niti se ikada video i najmanji trag ljutnje. Znao je svakog da prihvati. Ipak, najviše je, svom snagom, voleo rudnik, Brestovac i Bor kao svoje najmilije. Zato mu  i danas, na Svetog Prokopija, slavu rudarsku, veliko, neizmerno hvala.

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije