Vek od završetka Prvog svetskog rata: GENERAL NIKOLA COLOVIĆ – OSLOBODILAC POŽAREVCA

Zaječar, 6. april – Brana Filipović. – U knjizi zapisa i sećanja generala Nikole Colovića “Sa bojnih polja 1912 – 1918.” ( Zaječar, Istorijski arhiv Timočke krajine, 2016.), posebno se, pod naslovom “Oslobođenje grada Požarevca”, piše o tom nesvakidašnjem događaju koji je od izuzetnog istorijskog značaja za celu Srbiju.

– Na dan 29. oktobra 1918. izbila je na Dunav Prva konjička brigada – tada je oslobođen i grad Požarevac. Konjička divizija, koja je ovim pravcem gonila neprijatelja, sjašala je tog dana zadovoljno prvi put od Solunskog fronta…Veliko oduševljenje naroda za oslobođenje od neprijatelja manifestovalo se na svakom koraku i danju i noću. Čim bi Nemci otišli narod bi u masama izlazio na put, otvarao svoje domove i pozivao na veselje i gostovanje. Od sela Porodina pa sve do Požarevca bio je špalir od seljaka koji su donosili hleb na kolima, jela i pečeno meso. Mlade devojke u lepim narodnim nošnjama dočekivale su i posluživale vojnike na svakom koraku. Bila su izneta i velika burad vina i rakije da pije koliko ko hoće i može. Seljaci i seljanke bili su toliko gostoljubivi i nametljivi da sam naredio da branim piće oficirskim patrolama, što je bila velika uvreda za gostoljublje naših seljaka. Narodne bande svirale su na sve strane i oduševljenje je bilo neopisivo. Francuski oficiri, dr Peše i Diser još kod Žabara beše gotovi sa pićem i pokvarili su svoje stomake od prasetine i suve pstrme. Njih je narod najviše nudio i tovario pićem, raznim mezetlucima i poklonima: peškirima, čarapama… Štedljivi Francuzi sa čuđenjem su posmatrali ovo veliko bogatstvo požarevačkog okruga i ovaj ludo veseli narod. Peše mi je posle rekao da je od Vranja do Dunava sasvim drugi način života u narodu, nego onaj u južnoj Srbiji. Tamo nema ništa, a ovde ima sve.

-Kod sela Lučice na Milovom brdu, naglašava se u “Rukopisima generala” pretočenim u obimnu knjigu “Sa bojnih polja 1912-1918.””, slomljen je i poslednji otpor neprijatelja i brigada je pred mrak pridošla Požarevcu, ali su na prenoćištu pukovi sa baterijom zadržani kod sela Poljana kako bi se izbegle ulične borbe… Oko ponoći neprijatelj je nečujno napustio varoš. Naše ofiicirske patrole  sa komandirom prethodničkog eskadrona, majorem Čemerkićem, ušle su u Požarevac upravo kada se na mah desila osvetljena i izbuđena cela varoš. Otpočelo je veselje na sve strane.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sutradan, 29. oktobra, u Požarevac je ušla cela Konjička divizija, a prednji delovi izbili su na Dunav još pre podne. Divizijom je komadovao đeneral Đ. Đorđević, prvom brigadom N. Colović, pukovnik, drugom brigadom, pukovnik V. Čolakantić, a pukovima, prvim: M. Ranđelović, trećim Jovan Švabić i četvrtim V. Milićević, konjičkom artiljerijom I. Petković. Načlenik Štaba divizije bio je major M. Janković.

-Doček naše vojske u Požarevcu bio je veličanstven sa velikom povorkom od mnogobrojnog stanovništva. Posle kratke molitve i blagodarenja na pijaci, nastavlja u svojim zapisima general Colović, održani su pozdravni govori Srpskoj vojsci i njenom vrhovnom komandantu, nasledniku prestola, N.K.V. Aleksandru. U ime naroda govorio je predsednik opštine, g. Dušmanić, a u ime žena, g-đa L. Petkovićka., gospođa komandanta Moravske divizije, P. Grujića. Ona je u ime oficirskih žena pozdravila oficire i predala komanandtu brihade jedan divan buket jesenjih ruža i krizantema. Zatim je komandantu Kojiničke brigade, pukovniku Coloviću, najstarijem pri ulasku u Požarevac, predata “Zastava oslobođenja”. Izvanredno lepa i skupocena zastava na nebo plavoj svili sa amblemima svih naših saveznika, i traci na kojoj zlatom beše napisano: “Hrabrim oslobodiocima Srbije, zahvalni Požarevljani”.

Ovu zastavu oslobođenja uradile su, g – ca, dr Sofija Lešević, g-đa, dr Olga Manojlović, g-ca Ana Cvetković, g-ca Mica Đurić, g-đa Mara Matić, g-đa, dr Kosara Jakšić – Lukić i g-đa Dragica Čolaković. Rad na zastavi počet je 1916. godine na dan pada Kajmakčalana, a dovršen onog jutra, na dan oslobođenja Požarevca. U onim teškim i opasnim vremenima pod bugarskom okupacijom, ideja i tajna izrade ove zastave predstavlja veliko delo retke smelosti i požrtvovanja. To samo može da učini bezgranična ljubav prema Otadžbini i slobodi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sutradan uveče, u čast konjičkih oficira, grad Požarevac dao je veliki banket sa mnogobrojnim zdravicama Nj.V. Kralju Petru, nasledniku prestola Nj.V. Aleksandru, Otadžbini, vojsci i narodu. Ko je pisac memoara “Sa bojnih polja 1912-1918.””, oslobodilac Požarevca u Velikom ratu ( stotogišnjica od završetka navršava se ove, 2018. godine), konjički brigadni general, Nikola Colović? Rođen je u Zaječaru 12. juna 1874., u uglednoj trgovačkoj porodici. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i Gimnaziju, a Vojnu akademiju u Boegradu. Rat protiv Turaka 1912. zatekao je Colovića u činu majora i komandanta Dunavskog konjičkog puka 1. poziva. Još u Kolubarskoj bici – za prethodne zasluge na Ceru – postavljen je za komandanta Prve konjičke brigade Srpske konjiičke divizije i sve vreme do demobilizacije aprila 1920. neprekidno je komandovao ovom formacijom. Nastavio je neustrašivo ratni put kako bi na Solunskom frontu pokazao izuzetne vojničke vrline koje se i danas izučavaju na vojnim akademijama širom sveta. Odlikovan je najvišim srpskim vojnim odlikovanjima (samo sedam ratnih odličja za hrabrost), nisu izostala ni ordeni stranih zemalaja: Francuske, Italije, Paname i Engleske. Izabran je i za počasnog člana Britanske legije. Posebno mu je bila draga Medalja za hrabrsot od Nj.V. Kralja i to za “gonjenje i prebacivanje neprijatelja pre vremena preko Dunava 14. i 15. oktobra 1918. na potezu Svilajnac – Žabari – Požarevac, Dubravica i V. Gradište”. Sa svojom brigadom okupirao je i deo Banata sa Temišvarom i Aradom, čime je i završen poslednji period ratnih operacija Velikog rata. Posle rata imao je još nekoliko odgvornih vojnih postavljenja kako bi 1927. bio penzionisan. Živeo je u Zaječaru do 1928. Napisao je više knjiga, bavio se i prevodilaštvom. Bio je od 1931. do 1936. predsednik Udruženaja svih Timočana i Krajinaca u Beogradu, te predsednik Suda časti Udruženja Karađorđeve zvezde sa mačevima, dobrotovor Društva “Srpska majka”; unapređivao je zadrugarstvo u Timočkoj Krajini, objavljivao je tekstove u tadašnjoj štampi, posebno u “Ratniku” i “Politici”. Objavio je i deo sećanja o Dunavskom konjičkom puku u Balkanskim ratovima. Vojvoda Petar Bojović, komandant Prve armije, o Coloviću je napisao: “On je ostavio pokolenju duboku i svetlu brazdu jednog neumornog radnika, dobrog vojnika i velikog rodoljuba, koji se potpuno odužio Kralju, Otadžbini i narodu svom”. Umro je u Beogradu 1939., gde je i sahranjen uz sve vojne počasti.

NA FOTOGRAFIJAMA: Korice Colovićeve knjige “Sa bojnih polja 1912-1918.”

Nikola Colović, 1927.

Zastava oslobodiocima, dar žena Požarevca generalu Nikoli Coloviću

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije