UGASI SE „ŽIVI OGANJ“ U BIZERTI

Potomci solunca Dobrosava Stojanovića, sahranjenog 1918. u Tunisu, potiču iz Kaličine

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac

Autor: Brana Filipović

imgp5069

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Spomenik Dobrosavu Stojanoviću u Bizerti

U reportaži „Grumen zlatiborske zemlje na groblju u Menzel Burgibi“, objavljenoj 19. avgusta 2003. u listu „Danas“, zapisano je i ovo: „A sem napisa o srpskim vojničkim grobljima u Tunisu, Vojislav Đurđevac poneo je i fotografiju spomenika iz groblja u Bizerti na kojoj piše: „Ovde počiva telo Dobrosava Stojanovića iz sela Kaličine, Sreza Zaglavskog, Okruga Timočkog“. Rođen 1889 god. Umro 1918. godine“.

Profesor Đurđevac, koji je krajem maja 2003, bio sa delegacijom Saveza Udruženja ratnika i potomaka oslobodilačkih ratova Srbije 1912 – 1920. u obilasku srpskih vojničkih groblja u Tunisu pozvao je – u spomenutom zapisu – Dobrosavljeve potomke da se jave. Bila je to dragocena vest za potomstvo te stare domaćinske porodice iz okoline Knjaževca. Selo Kaličina, rodno mesto 11 solunskih ratnika, uvek se ponosilo rodoljubljem i – braniocima otadžbinske grude.

Dragan Stojanović, po struci agronom, živi u Kaličini, u srcu čuva uspomenu na pradedu Dobrosava i čukundedu Marinka i sve junačke pretke. Bilo je to još 2009. godine kada je „Timočki borac“ objavio opširniju priču o Dobrosavu i njegovoj sudbini.

-Čuli smo za spomenik i grob Dobrosavljev. Pre 30 godina jedan od bivših direktora „Džervina“ bio je u Bizerti i slikao se pored tog spomenika. Fotografija, nažalost, nije doprla do nas. Ne verujem ni da je sačuvana. Ima onih koji su je videli, mi nismo, kasno smo saznali. Prema sećanju prababe Danice i babe Kristine, tačno je da je Dobrosav rođen 1889., sa 25 godina otišao je u rat, sahranjen je četiri godine kasnije daleko, u tuđini. Bio je ranjavan, pa je prebačen na lečenje u Bizertu. Tamo je potpuno izlečen. Ipak, desilo se, bar za današnje vreme, nešto neverovatno. Kada je probijen Solunski front i stigla sloboda – među Srbima u Tunisu nastao je neopisiv metež. U Bizerti je zavladalo neviđeno slavlje. U toj euforiji Dobrosav dobija napad slepog creva. Hitno je operisan. Sutradan su došli saborci da ga obiđu. lepo se osećao. U trenutku zatražio je malo vode. Žeđ ga je opasno umarala. Jedan od boraca doneo mu je čašu hladne vode i – to mu je preselo. Ubrzo je umro. Kakva nesreća – priča Dragan nastavljajući kazivanje kako je i Dobrosavljev otac Marinko poginuo na Solunskom frontu.

8-konjicki-puk

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Među stotinama potpuno istih spomenika sa sabljom nalik na krst u obliku kakvi su tada pravljeni i podizani u Srbiji, našao se i Dobrosavljev beleg. Doborosav je imao nešto ušteđevine koju je uvek nosio sa sobom. Stojanovići su pred Veliki rat bili među najimućnijim u zaglavskom kraju. Čuvao je punu kesu dukata. Čim se razboleo dukate je predao najboljem drugu, a ovaj je pod zakletvom, u slučaju da se desi najgore, bio dužan da podigne spomenik. Tako je i učinjeno.

Dragan i brat mu Dragiša Stojanović, čim su čuli za tekst iz novina, zainteresovali su se da se objavi knjiga o soluncima iz Kaličine. Oni su i danas spremni da ispune obećanje. Jer, oni su, govore u Kaličini, i najslavniji deo istorije ovog naroda, istorije u kojoj su Knjaževčani u svim ratovima za slobodu otadžbine davali najviše i najvrednije što su imali od svoje muke i nemaštine  – mladalačke živote.

 Vatra se nije gasila

U Kaličini je do danas ostala priča kako se sve vreme Prvog svetskog rata, za sve četiri godine, ni u jednoj od 11 kuća solunaca –  vatra nije gasila. Žene ratnika danonoćno su bdile nad ognjem. Žar se nije gasio ni jednog trenutka, nije se, ispostavilo se kasnije, ugasio ni život njenog volejnog. I ne samo to. Ni jedna žena poginulog solunca iz Zaglavskog okruga, pa i dalje, od Timoka do Nišave, nikada za života nije skinula crnu maramu. Ni jedna se nije ni preudala. Žalost i vernost ostali su do groba. Ovo nam je ispričao Dragan Marjanović, novinar u penziji, rodom iz Kaličine. Dragan je 1996. godine sa potomcima starih ratnika iz Bora i Zaječara posetio spomenik na Tekerišu, gde je svom dedi, poginulom na Ceru 1914., zapalio sveću. Pred celim skupom je rekao:

-Ova sveća je za mog dedu, i za Dobrosava i sve solunce i ratnike iz Kaličine koji ostaviše kosti od cerskih brda do Soluna i Bizerte. Pitanje da li ću ikad više stići da ih „obiđem“. Do neba im hvala za našu slobodu časnu.

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije