U ZDRAVLJE JUNAČKOGA SINA, SRPSKOG KARADŽINA

Oslepeli narodni pesnik i vredni 86 – godišnji težak Najdan Ristić iz staroplaninskog sela Štrbac ponovo je “progledao” kad je unuka Jelena u 27. godini doktorirala seizmologiju.

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac

Autor: Brana Filipović, 17. septembar

Knjaževac – Štrbac, septembra  2016, Brana Filipović – Jeste slep sto odsto, ali vidi i pamti što niko u Štrpcu, podno Stare planine, pa i  celoj Timočkoj krajini, ne može, niti će, čini se, ikada moći. Najdan Naka Ristić (86) niže stihove u desetercu o borbama partizana na brdu Karadžin, o predratnim gazdama i poratnim komunstima, o svadbama i veseljima, prelima i igrankama, seoskim vašarima, o životu naroda na vrletnoj Staroj planini. Završio je četiri razreda škole, bio odličan i primeran, vredan i poslušan, i delija sve do 20. godine kad su mu se, iznenada, oči zamutile. Obnevideo je. Uporan i oran nije posustajao: oženio se, kućio i stvarao imetak, odškolovao sina jedinca za ugled celoj Srbiji. Ovko smo započeli reportažu pre četiri godine, sredinom avgusta, kada smo prvi put pohodili Nakino domaćinstvo…

najdan3

– Nakin Danilo je godinama jedini doktor seizmologije u Makedoniji. Najviše škole završio je u Tokiju, u Japanu, tamo je bio tri i po godine. Kada se vraćao iz zemlje izlazećeg sunca potegao je, po očevom kazivanju, “kubik i po knjiga”. Predaje na univerzitetima u Americi, Nemačkoj, Australiji. Nedavno, kad je, u 27. godini, i Danilova ćerka Jelena doktorirala seizmogoliju – deda iz Štrpca ponovo je “progledao” od sreće: išao je od suseda do suseda i lično ih zvao na malo slavlje. Smogao je snage i uz pomoć refleksa, mladalačkog sećanja na svaku staru kuću, kao i neprimetnu pratnju komšinice Perse, nigde nije pogrešio. I zato je počasno mesto za bogatom sofrom imala 20 godina mlađa  Persa.

-Isitna je, zajedno u kukuruzištu beremo pasulj, Naka u jedan , ja u drugi red, da smo blizu. Kad je u njegovom dvorištu i kući, niko mu ne treba. Sam spremi drva, napoji i nahrani stoku, samelje jarmu za svinje. I po noći se snalazi. Naučio je gde je šta. Bog ga takvog stvorio – upoznaje nas Persa koja o “timočkom Filipu Višnjiću” brine od pre šest godina od kada mu je umrla supruga.

– Svaki dan je u njivi ili staji, uveče i izjutra sastavlja pesme i kad dođu praznici i nedeljom okupi narod i govori stihove. Ništa nema zapisano, sve pamti. Ima na hiljade zdravica i pesama, dosetki i umotvorina. Nekad je imao i gajde. On je, ubeđeni su njegovi seljani, Filip Višnjić Stare planine i Timoka. I danas je stalni učensik “Susreta sela”, bez njega nisu mogle poznate TV emisije “Znanje imanje”, razne seoske manifestacije. Kad krene da govori svoje stihove o ustaničkom i partizanskom brdu Karadžin teško ga je zaustaviti, književno posleo traje satima.

Najdan žali za starim Štrpcem kada je bilo 180 kuća i oko hiljadu duša. Pamti i 120 volovskih zaprega koje su bile glavni oslonac u gradnji Doma kulture. Danas se spalo na 130, 140 starina. Od pre tri godine zatvorena je osnovna škola. Nema dece, ni mladeži.

Dok smo sa Najdanom i Persinim zetom Slađanom ćaskali uz gubanicu, iznad sela, na brdu Karadžin, gde je 1941. godine, 8. avgusta, dignut ustanak protiv fašističkog okupatora, teče priča o osnivanju Zaglavskog partiznaskog odreda.

-Šta nam je doneo Veliki rat i Solunski front – najviše sirotinju i bedu. Sirotinja je u Štrpcu kod gazde radila ceo letnji dan za kilogram šećera. Kad su posle Drugog rata došli partizani stigle su i velike promene, prvo je sirotinji svanulo. Pustim ovce pored druma da čuvam, a ono svaki minut, dva prođe jedan automobil. Ne može sirotinja da vozi limuzine. Na Karadžinu je poginulo više od 40 ljudi u brobama sa Bugarima. Spalili su dve kuće i da nije bio neki major srpskog porekla, sve bi bilo popaljeno i pobijeno. On je rođen u selu Crni vrh, tamo i danas ima rodbinu. Zbog toga što nas je spasao, brzo su ga bugarski fašisti streljali – priča Naka a svi ga sluašju i ne trepću. – Pre neku godinu kupio sam 20 kila kolača i spremio i vina i rakije da počastim narod koji dolazi na ovo stratište kraj spomenika koji se uzdigao najviše zahvaljujući Božinu Jovanoviću i našem Viobranu Stanojeviću. Posle su me, čujem, neki klinci ismejavali. Da sam znao zaklao bih tele da počastim naše rodoljube. Zato sam im ispevao pesmu: U zdravlje junačkoga sina, srpskog Karadžina… Lepo živim, sam sam, tu je doduše i Persa. Nek poživi million godina, pomogne ona svakome ne samo meni… Da mi je da prodam ovih 400 litara vina i oko 200 litera rakije, jer to je mojih ruku delo. Cena? Da nije samo džebe: vino – 120, rakija 350 dinara. Ili: ko će vino i rakiju jaku, nek se javi kod deda Naku… Moj Danilo je u pravu: čovek treba da živi tamo gde mu je dobro, a ne gde se rodio. Eto, naš Viobran (bio minister policije Srbije od 1968. do 1972.godine), do poslednjeg daha, u penziji, bio je u svojoj kući i u svom vinogradu. Štrbac je dobio struju i vodu njemu zahvaljujući. Mnoge je zaposlio, pa i mog Danila u početku, sad ga je jedan ogovarao. Sramota. A terbalo bi da mu se postave slike i na ulazu i izlazu iz Štrpca i kad god prođu da se poklone i preksrte. I zato mi nije problem što je Danilo daleko. Dolazio je u Beograd, imao je Viobranovu preporuku, ali kad je u Seizmološkom zavodu video namrgođene strace bez ijendog mladog stručnjaka, okrneuo se i otišao…

– Voleo sam i da popijem rakijicu i vince, ali umereno. Nikad se nisam žalio ni na šta. I žene sam mnogo voleo. I sad smislim ljubavnu pesmu i poem je po ceo dan. Takav sam, pa šta mogu. Zdrav sam ko dren. Samo da mi Bog oči ne uze…

-Živa je isitna: Bog ga obdario svim i svačim, možda najviše vrednoćom, samo da može bar malčice da vidi… – prošapta, sklanjajući pogled, doboroćudna Persa.

 

najdan2

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije