TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.)

Autori: Dobrila i Brana Filipović

 

Oko kasarne u Negotinu,  jula 1914, gde je mobilasan najstradalniji puk u Prvom svetskom ratu, 13. puk „Hajduk Veljko“, sleglo se mnogo prvopozivaca. Njima je ovaj rat tebalo da bude vatreno krštenje. Negotinom su zvonila zvona i praštale prangije… Kapaten Obrić, rodom iz Dušanovca, seća se: “Moji vojnici, Negotinci, stari pevači, pokušaše pesmom da se ovesele i raspolože od sumornosti i vrele pripeke julske. Sentimentalna pesma: „Ovim šorom više proći neću, a garavu zaboraviti neću, zbogom vino i mila Krajino“. Svojom setnom melodijom odavdaše neku mračnu viziju i slutnju… Puk je iz  Negotina upućen u Zaječar. Komanda nad pukom dodeljena je potpukovniku Dragutinu J. Ristiću, rođenom u Beogradu 1892.godine.   (Časopis „Baštinik“, 2005.)

Vojvoda Stepa Stepanović, snimak iz 1914.

Naređenje o mobilizaciji stiže u Timočku divizijsku oblast u Zaječar 25. jula kasno popodne. U izveštaju komandanta Timočke divizije prvog poziva, generala Vladimira Kondića od 29 jula, odziv je u Negotinu, Knjaževcu i Paraćinu dobar, s tim što je u Zaječaru slab i mora da se popravi. Veće nevolje su nastale kod mobilizacije Timočke divizije drugog poziva i to, prema izveštaju njenog komandanta, generala, Vukomana Aračića, „zbog oskudice u komandnom kadru, naoružanju i opremi“. Pukovi iz Knjaževca i Negotina stigli su u Zaječar pešice, jer su svi vozovi preusmereni u Beograd.Kada su se obe divizije 3. avgusta nalazila u okolini Paraćina brojale su 14.371 vojnika sa 3.908 pušaka, 13 mitraljeza i 12 topova.

Stanovništvo istočno od Velike Morave, po vojnoteritorijalnoj organizaciji, pripadalo je Timočkoj divizijskoj oblasti sa sedištem u Zaječaru. Formirane su timočke divizije prvog i drugog poziva u čijem su sastavu bili: 13. pešadijski puk „Hajduk Veljko“ Negotin,  14. pešadijski puk – Knjaževac, 15. pešadijski puk „Stevan Sinđelić“ – Paraćin i 20. Pešadijski puk – Zaječar. U Zaječaru se još nalazio i Štab divizije i jedinice 6. Prekobrojnog puka. Kasnije je mobilisan i treći poziv Timočana raspoređen u pukove, tako da ni najstariji nisu bili pošteđeni ratnih straahota.  Odmah nakon mobilizacije obe timočke divizije ušle su u sastav Prve srpske armije.

General Vladimir Kondić, komandant Timočke divizije (levo) i pukovnik Voja Živanović, komandant Timočke divizije posle smene generala Kondića (desno)

Čim su Austrougari prešli Drinu, 12. avgusta, obe timočke divizije kreću u marševe Aranđalovac – Lazarevac – Županja. Zbog bombardovanja Obrenovca i Beograda prvopozivci se zadržavaju kod Lazarevca, a na Cer stižu u završenim operacijama. Drugi poziv ostao je na raspolaganju Vrhovnoj komandi. Na Ceru se, 17. avgusta, prvi poziv stavlja pod komandu generala Stepe Stepanovića i ulazi u sastav Druge armije. Drugi poziv je od 21. do 24. avgusta, posle završetka Cerske bitke, zajedno sa Šumadijskom divizijom, vodio žestoke borbe za oslobođenje Šapca. Time je i okončana jedna od najslavnijih bitaka u celom Velikom ratu, bitka na Ceru. Timočke divizije, u tim danima, imaju 25.000 vojnika, 24 topa i 20 mitraljeza. („Knjiga naredbi Rovovske baterije Timočke divizije 1916-1918.“ , Bora Dimitrijević, Zaječar, 2014., sačuvana dokumentacija Dimigrija Kanovića). Već 5. na 6. sptembar dolazi do krvave bitke na Legetu i neuspelog premošćavanja reke Save kod S. Mitrovice gde, u stravičnoj noći, zauvek odlazi 6 i po hiljada timočkih prvopoizivaca. Nestaje u prvoj srpskoj „plavoj grobnici“ ceo 13. puk „Hajduk Veljko“.

Štab Timočke divizije prvog poziva

Nepriajtelj  se ne miri sa teškim i neočekivanim porazom na Ceru, ali osokoljen legetskim stradanjem Srba, nastavlja s ratnim dejstvima. Već 7. septembra Austrougari preleze Drinu. Tamo ih, uz Moravsku, čeka Timočka divizija drugog poziva raspoređena od Vidojevice do Jadra. Razvila se lavovska borba protiv snažne švapske artiljerije. Nepriajtelj trpi ogormne gubitke. U izveštaju Vrhovnoj komandi slavi se junaštvo Moravaca i naglašava da su „Timočjani ovoga puta za sebe požnjeli ratnu slavu“. Provopozivci su, po naređenju Vrhovne komande, zauzimali položaje u selu Dublju, u Mačvi. Iz strategijskih razloga 7. novembra počinje povlačenje prema Valjevu, jer su Austorugari dan ranije još jednaput krenuli preko Drine i zauzeli položaje oko  Loznice, u Jadru i na Gučevu. Počinje povlačenje na desnu obalu Kolubare do Ljiga. Obe timočke divizije povlače se sa ostalom vojskom uz velike gubitke. Već 29. novembra – započinje Kolubarska bitka. Timočani brane Beograd u borbama prsa u prsa i vraćaju Kosmaj i stižu na Savu. Beograd je oslobođen 15. decembra, završava se Kolubarska bitka i vojne operacije u 1914. Na drugoj strani, još sredinom septembra, otvara se  Bugarski front. Timočki prvopozivci hitaju ka Paraćinu i Ćupriji,  drugi poziv, u krvavim borbama, ostaje da brani glavni grad. Novoosnovana Timočka vojska ( sastavljena od Kombinovane vojske prvog poziva, Šumadijske divizije drugog poziva i Negotinskog odreda) na čelu sa komandantom, generalom Ilijom Gojkovićem, drži front prema Bugarskoj, od Dunava do Midžora. Najteže borbe vođene su u ataru Minićevo – Knjaževac. Tek nakon 13 uzastopnih napada Bugari zauzimaju Knjaževac. Borbe su iscrpljujuće, teške, položaji brzo prerlazile iz ruke u ruku. Bugari ne staju, nemilosrdno nadiru i zauzimaju Skoplje, Kumanovo, Negotin i Prahovo, Vranje , Pirot, te Knjaževac i Zaječar. Nakon pada Knjaževca, najugroženija bila je Šumadijska divizija – nepriajtelj  je stalno slao nove, sveže snage. Šumadinci su vodili stravične bitke sve dok nije napadnuta i karaula u selu Drainac. Tih dana pada i jedina moguća odluka –  naše armije moraju da pođu prema Kosovu. Timočani se herojski bore i u povlačenju.

David Videnović iz knjaževačkog sela Balta Berilovac, učesnik balkanskih i Velikog rata

Artiljerski poručnik E. F. Peterlin, 2. juna 1929. godine, u Spomenici povodom osvećivanja spomenika palim ratnicima Timočke Krajine u centru Zaječara, piše:  „ „Kakve su sve napore preživele naše napaćene trupe, a naročito Timočani, i kakve su borbe vođene u tim crnim danima, najbolje ilustruje brojno stanje Timočke divizije drugog poziva koje je tog momenta iznosilo samo 2.500 pušaka“. Posle ovih neviđenih bitaka, na život i smrt i zimskog zatišja, 1. maja 1915., stiže naređenje da se vojska spremi za nove ratne okršaje. Komanant Timočke divizije prvog poziva, pukovnik Voja Živanović saopštava da raspolaže sa 16.765 kaplara i redova, 258 oficira, 1067 podoficira, sa 3.703 konja, 2.120 volova, 188 magaraca, 380 kola, 32 topa, 20 mitraljeza, 12.409 pušaka…Krajem septembra te, 1915. dolazi do reorganizacije cele vojske. Formira se, od Šumadijske divizije drugog i Kombinovane prvog poziva i delova Užičke vojske, Timoička vojska. Nastaje treća faza, dalje povlačenje i – albanska golgota. Timočanima pripada težak, ali častan zadatak: da Drugoj i Trećoj armiji, nustrašivom borbom, obezbedi vreme za pokret ka Peći. Tridesetog novembra timočki ratnici  sami prelaze Beli Drim kako bi 3. decembra u usiljenom maršu nastavili preko Rožaja, Berana, Andrijevice i Podgorice za Skadar. Tek 2. februara 1916. Timočani se ukrcavaju u Valoni za Krf, a 19. februara  obe divizije smeštaju se u logor Strongili. Na Krfu dolazi do ponovne reorganizacije celokupne vojske – obe timočke divizije spojene su u Timočku vojsku. Od 21. juna do 1. avgusta sve srpske amrije nalaze se na Solunskom frontu. Timočani su zaposeli položaje Kožuh – Veternik – Dobro Polje. Dolazi do odlučujuće bitke na Kajmačalanu (od 12. do 30. septembra 2016.) – timočki jurišnici iskazuju neviđeno junaštvo i, ne žaleći živote, hitaju u susret otažbini. U tom nemilosrdnom ratnom pohodu, 19. novembra, pada i Bitolj, otvara se, kansije nazvana, Kapija slobode. Nastaje dugotrjano zatišje do sredine 1918. sa iscpljujućom rovovskom borbom. Petnaestog septembra 1918. probijen je Solunski front, ali, stiže neočekivana muka: prvo francuski, pa onda i timočki vojnici zastaju zbog epidemije ubitačnog gripa. Jedna poljska bolnica sa Timočanima ostala je nekoliko nedelje u Velsu. Izlečeni borci, kako koji, pridružuju se svojoj komandi u Kraljevu.

Timočka divizija kreće na Solunski front …

Ratni put Timočana i timočkih divizija u Velikom ratu teško je odvojiti od ostale vojske. Sve divizije nalazile su se u okviru većih fromacija – armija, pri čemu su pojedini pukovi često prebacivani  na krizne delove frontova.

 

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKSRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije