TIMOČANIN, PRVI VOJNI ŠOFER KRALjEVINE SRBIJE

Knjaževac, 21.jun, Dragan Blagojević – POČECI AUTOMOBILIZMA U SRBIJI: KAPETAN SVETOZAR JOVANOVIĆ, TIMOČANIN, PRVI VOJNI ŠOFER KRALjEVINE SRBIJE

Danas kada se suočavamo sa sve većem globalizacijom, potrebno je sve nas, a naročito mlade, upoznati, podsećati o našim značajnim ličnostima izniklim iz naroda kloji su učestvovali u oblikovanju i stvaranju srpskog društva u prošlim vremenim, a kapetan Svetozar je dobar primer. Negovanjem kulture sećanja, mladi imaju motiv više da sebe izgrade i daju doprinos zajednici.

slika

Svetozar M. Jovanović (1878-1945) iz Minićeva, pripada prvoj grupi od 10 vojnih vozača u Srbiji, obučenih 1912. godine u Nemačkoj, da voze automobil. Jedan je iz plejade značajnih Timočana, patriota, prosvetitelja, osoba sa manirima, predstavnik srpske elite, mislećih ljudi, snažnih ličnosti. Kapetan Svetozar je u Beogradu posedovao kuću kod Autokomande, u ulici Admirala Vukovića br. 46, sa divnim dvorištem i raskošnim parkom, što je odgovaralo njegovom statusu u vojnoj hijerarhiji i doprinosu stvaranja države. Timočani iz zavičaja, dolazeći u prestonicu radi svojih poslova, kod Svetozara, supruge Leposave i kćerke Marije imali su sigurno konačište. Uz obavezno okrepljenje do duboko u noć pričalo bi se o zavičaju. Njegova supruga, banaćanka Lepa, dočekivala ih je iskrenim, širokim osmehom i bogatim ručkom, o kome se i danas govori u Minićevu. Svetozar je bio, kako bi se sadašnjim žargonom reklo, pravi automobilski zaluđenik, perfekcionista, imao je svoj automobil marke „Ford“, besprekorno održavan, kao i gazda, ponosno ga je vozio Beogradom i celom našom državom, od Triglava do Đevđelije. Njegov prekrasni ford je istovremeno izazivao strah, čuđenje i divljenje kod stanovnika i na taj način bi, između ostalog, propagirao automobilizam i edukovao građane. Govorio je: „Vožnjom automobila ophrvaju vas različiti osećaji i senzacije“. Kapetan Svetozar je bio strog prema sebi, jer je shvatao da je u uzbudljivoj istorijskoj poziciji, da generacijama prenosi nešto novo, nedoživljeno, atraktivno, revolucionarno. Bio je žestoki protivnik svih poroka, uživao je u izazovima. Važio je za iskusnog šofera, mehaničara, koji je umeo svoje znanje da prenese na druge. Svetozar je zapamćen kao dobar praktičar, pedagog, gospodin finih manira, džentlmen, uvek uglađen, elegantan, sa besprekornim odelima ili uniformom, što je zahtevao i od svojih nastavnika i polaznika škole, smatrajući to obaveznim delom obuke. Bio je osoba impresivne biografije, odlučan u pravom trenutku, diskretan i kada je uvređen i pohvaljen. Mir i staloženost itekako mu je bila potrebna za donošenje ispravnih odluka. Svetozar je jedan od mnogih rodoljuba koji su bili oduševljeni jugoslovenskom idejom, višenacionalnom državom i koji nije žalio sebe da učestvuje u stvaranju Jugoslavije. Trošio je sopstveni život više na druge nego na sebe, govorio je da vredimo onoliko koliko možemo da pomognemo drugima. Malo je naših ljudi koji su se istakli u našem modernom dobu. Osoba koja zauzima značajno mesto u istoriji, koju ne treba da zaboravimo, je svakako kapetan Svetozar.
Automobilizacija u Srbiji je tekla sporo. Od prvog patentiranog vozila na tri točka i motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, pronalazača Karla Benca, 29. 1. 1886. godine u Nemačkoj, pa do prvog automobila koji se pojavio u Srbiji, Beogradu, 3. 4. 1903. godine, dopremljenog vozom iz Austrougarske, mesta Češke Koprivice, prošlo je dosta vremena. Prvi automobil u Srbiji, marke „Neselzdorfer“ tipa „V“, bio je u vlasništvu bogatog beogradskog trgovca Božidara Radulovića, koji je za prvog srpskog šofera izabrao Sretena Kostića, starog 26 godina, za koga se govorilo da je bio vrlo spretan i bistar, a obučavao ga je vozač-mehaničar iz fabrike u kojoj je auto i proizveden. Specijalno zbog obuke, mehaničar je ostao u Srbiji mesec dana. Kasnije je Sreten, nakon velikog rata vozio srpskog kralja Petra Karađorđevića i i crnogorskog kralja Nikolu Petrovića, a dvadesetih godina osnovao je prvu privatnu auto-školu u Beogradu. Prema prvim statističkim podacima, 1912. godine, u Srbiji, automobila svih vrsta, privatnih, službenih, vojnih, putničkih, teretnih, bilo je svega stotinak, dok su zapadne zemlje imale preko sto puta više (Arhiv Republike Srbije-Beograd).
U Srbiji su se tih godina (1908), pojavili prvi vojni automobili marke „Arbenc“, nabavljeni u Švajcarskoj. Pred sam početak rata, 1912. godine, u Nemačku, u Ajzenah i Berlin, upućena je i obučena prva grupa od 10 vojnih vozača. Sa višemesečne obuke vratili su se vozilima marke „Diksi“, a većina njih je činila prvi nastavni kadar novoosnovane vojne šoferske škole. Toj grupi je pripadao Svetozar M. Jovanović iz Novog Hana (Minićeva), koji je u periodu najtežih sudbonosnih ratnih godinaod 15. aprila 1915. godine do 10. septembra 1918. godine, bio upravnik vojne šoferske škole i prvi šofer sa našeg prostora. Svetozar je uspešno obučio i Dragutina Zlatanovića Gutu, koji je vozio prvi automobil u Knjaževcu, 1922. godine, „Ford“ model „T“, industrijalca Dragomira Sibinovića. Zlatanović je položio šoferski ispit na Solunskom frontu u Bizerti – Tunisu i izdata mu je vojna šoferska bukvica br. 670, 20.06.1918. god. u vreme kada je upravnik škole bio Svetozar Jovanović (Prvi automobil u Knjaževcu – A. Vidojković).

Biografija S. Jovanovića: Pešadijski kapetan I klase Svetozar, jedan je od (ne)zaboravljenih rodoljuba sa naših, timočkih prostora. Rođen je 10/22. 06. 1878. godine u Novom Hanu (Minićevo) kod Knjaževca (majka Doca, otac Mita), a umro 1945. godine u Beogradu. Sahranjen je na Centralnom groblju, parcela 11, grobno mesto 436. Roditeljska kuća se nalazila u Minićevu u starom jezgru varoši. Roditelji vode poreklo iz Malog Izvora. Završio je osnovnu školu i šloserski zanat u svom rodnom mestu. Na redovno služenje vojnog roka u 14. pešadijski puk u Beogradu upućen je 4/16. 12. 1899. godine. U čin kaplara unapređen je 9/22. 6. 1901. godine. Nakon odsluženja vojnog roka, gde je ispoljio kreativnost, rodoljublje, komunikativnost, moral i poštenje, ističući se kao spretan, vispren, intelegentan, konkurisao je i stupio u vojnu službu 18. 2/2. 3. 1902. godine u Beogradu. Juna meseca iste godine unapređen je za podnarednika, a 1/14. 1. 1908. godine za narednika. Pre opšte mobilizacije i početka I balkanskog rata 1912. godine ministar vojske Stepa Stepanović upućuje ga u Berlin u Nemačku radi završetka šoferskog kursa i drugih poverenih zadataka u periodu od 12/25. 9. 1912. godine do 1/14. 3. 1913. godine. Od 1/14. 3. 1913. godine postavljen je za nastavnika u šoferskoj školi u Beogradu, 10/23. 3. 1914. godine zajedno sa vojnom šoferskom školom premešten je u Kragujevac, gde je bio nastavnik do 4/17. 11. 1914. godine. Dva dana nakon toga vanredno je unapređen u čin pešadijskog potporučnika i upućen komandantu Obrenovačkog odreda, kao komandir II čete, trećeg bataljona 12. pešadijskog puka. Nakon Kolubarske bitke (20. 11-3. 12. 1914), velike i odlučujuće pobede srpske vojske nad Austrougarima gde gde je pokazao stručnost, hrabrost, spretnost i odlučnost spasavajući civile, ranjenike i preostalu auto-tehniku, neophodnu za dalje dejstvovanje vojske.vrhovne komande i starog kralja Petra Karađorđevića, pohvaljen je od samog kralja. Početkom 1915. godine upućen je sa pukom u Prizren, gde je bio komandir auto-čete i obučavao regrute muslimanske veroispovesti. U Prizrenu je organizovao civilnu školu za obuku budućih šofera, mladih ljudi iz brojnih srpskih, šiptarskih, turskih, cincarskih i jevrejskih trgovačkih kolonija u gradu (Vojni muzej Beograd). Rešenjem načelnika štaba vrhovne komande i ministra vojnog od 3/15. 4. 1915. godine određen je na službu u automobilsku komandu, da bi posle dvadeset dana bio postavljen za upravnika vojne šoferske škole, i na toj odgovornoj dužnosti prešao albansku golgotu sa našom napaćenom vojskom i kraljem Petrom. U proleće 1918. godine u Bizerti – Tunisu (Afrika), dok se naša vojska oporavljala i spremala za odlučujuću ofanzivu i otvaranje Solunskog fronta organizuje školu za šofere za srpske vojnike i lokalno stanovništvo. Na toj dužnosti u Solunu bio je sve do 28. 7/10. 8. 1918. godine. Nakon toga, postavljen je za komandira autopoštanske-policijske stanice u gradu Erzeku (albanski deo Epira), gde je trebalo uspostaviti vojnu i civilnu vlast. Na toj dužnosti nalazio se do 3/16. 11. 1918. godine. Svetozar je u čin poručnika unapređen 1/14. 9. 1918. godine, a od 7/20. 12. 1918. godine ponovo je određen za upravnika vojno šoferske škole. Od 15. 7. 1919. godine postavljen je za ađutanta u šoferskom bataljonu automobilske komande, odgovoran za bezbednost kraljevske porodice Karađorđević. U čin kapetana II klase unapređen je 19. 11. 1920. godine, a od 7. 9. 1923. godine raspoređen je na službu u štab automobilske komande. 17. 12. 1923. godine dobija čin pešadijskog kapetana I klase. Za rukovaoca vozila glavne autokomande postavljen je 4. 1. 1924. godine, a za upravnika radionice glavne autokomande 25. 4. 1928. godine. Višu oficirsku-šofersku školu završio je u toku 1927. godine, a pored toga, kao najviši vid usavršavanja, završava i pukovsku vojnu akademiju u Beogradu. Poslednja dužnost u jugoslovenskoj vojsci bila je upravnik slagališta rezervnih delova glavne autokomande, koju je obavljao od 12. 3. 1929. do 9. 4.1930. godine, kada je i penzionisan uz sve počasti države, koja je prepoznala i cenila njegov nemerljiv doprinos stvaranju i napretku jugoslovenske zajednice. Kao veteran preveden je u rezervu. Kapetan Svetozar govorio je nemački i rumunski, a služio se turskim jezikom. Odlikovanja: Albanska spomenica (1918), Medalja za vojničke vrline (1920), Zlatna medalja za revnosnu službu (1920) i Francuski ratni krst (1919).

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije