SLAVIŠA IZ TORLAČIJU

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac
 

Autor: Brana Filipović

imgp4465

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slaviša Saša Cvetković

Slaviša Saša Cvetković rođen je u Zaječaru 1963. godine. Tamo je zaposlen u mlekari, gde priprema svakojake đakonije za decu i odojčad. Petrušanin je svim svojim bićem. Živi u Minićevu (Kraljevom selu) sa suprugom, nastavnicom i slikarkom Zoricom, slažu se i razumeju, krasi ih jedna duša umetnička. Nije partijski opredeljen, niti zainteresovan za politiku. Piše za list Torlak, glasilo Timočana – Torlaka, negujući izvorni timočki govor. Zavičaj je Sašina opsesija i golema ljubav.
Godine 2010. Zavičajno udruženje Timočana – Torlaka izdalo mu je knjigu „Priče iz Torlačiju“ obogaćenu ilustracijama Slaviše Mirkovića.
„Priče koje su pred čitaocem možda ponekad nemaju besprekornu formu i stilsku izbrušenost, ali sam smatrao da je najvažnije da prikažem stvarni život ljudi iz mog zavičaja. To su te priče iz Torlačije. Jedna, Tapija, produženi je odgovor na bagatelisanje učešća na konkursima kratkih spisateljskih izraza na torlačkom govoru. Tako je i nastala ova draga mi knjiška, moja „tapija“... Moraš proći kroz noć da bi se video odsjaj jutra. Timočani – Torlaci odumiru u ovom nevremenu. Ipak, nada postoji da će Svevišnji pomoći i meni, i mojim Torlacima, i našoj Srbiji, da krenemo ka boljim i srećnijim danima i godinama… – objašnjava autor u uvodnom delu knjige.
Na kraju „Priča iz Torlačiju“ objavljen je Rečnik manje poznatih reči i izraza iz tog, torlačkog kraja, što predstavlja posebnu vrednost. A stihovi posvećeni Petruši naknadna su inspiracija i plod čistih kao suza emocija. Ova pesma i najlepše svedoči o stvaraocu na raskrsnici životnih puteva Zaječar- Petruša – Minićevo. I sve je to tu, nedaleko, jedno do drugog, i najbliže srcu.

imgp4994

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MOLITVA ZA PETRUŠU
Gospode Bože, molim ti se, vardi mi moju Petrušu,
Da ne pusteje, da ne gasne, da se od čumu otavi,
Na dom krov da si stegne, zavetinu da si poštuje,
Sveti Đorđu, Ranđela, Jovana, sveti Nikolu da si slavi.
U Muđenicu petrušanje pak da golema lojza sade,
Na Pujinće u prolet repljanće da vrzuju,
Niz Dedaju bistra voda u Klisuru da teče,
Proz selo, od kam Kadibogaz belosvetsći ljuđe da drumuju.
Ključinsći slivaci da se sinjeju,
Čungursće gradine da se zeleneju,
Kokošarsći žita da se žlteju,
Džoninsći lojza da radžaju,
Na Bugarčiči ovčice da blizne,
Na Poparinci pčele da se iljade,
Na Palamidiči kukuruzi da ne travneju,
Na Đurinci obrazi da ne crveneju.
I kad dojde zaman da me uzneš Gospode, Molim ti se,
Pušti me poneći put Batu Nelija iz Trnovac na sedenjću da oknem,
Dejana iz Ošljane na šiljer da svrnem,
S batu Dane loptu u Prud da ritamo,
S batu Mikana kombaj-Zmaj da vozimo,
S burazera Batu krkuše na nizu da nižemo,
S Đenerala drte basme da si vrevimo,
S Devlu po led sas slinčuđe da se vuzamo,
S Ročka patoku kod Vlajka na kazan da cvrcnemo,
S Mirketa štigličiči u tikvu da vačamo,
S Pikasa na Ristu Boninoga bostan da kradnemo,
S Cajleza koj znae čije crešnje rupavice da zobemo,
S ispisnika Kazandžiju besne gliste da izvodimo,
S Miki Pašu iz grman ženštine da gledamo,
S Ceku ubave raspuštenice da oblatimo.
I da mi ne braniš poneći put Gospode,
Na Cer-kladanac vodičku da se napijem,
Po bistar Ćerep nadi vodenicu da čapam,
Niz ladnu Golču gol i bel da minem,
Proz urasal Ćiseljak bez stra da proodim,
Od vr Orlov Kamen orliči da puštam,
Na Ravnište sas jaganjci da plandujem,
U Bobuk od najgolem kamen lastu da ripnem,
Kod Ploču sas glogovinu osenje da isterujem,
Niz Tlčikoleno kočinjće da si tlaskam,
Po pustu Sančaliju beli konji da jašim,
Nadi Šljavur ubavu dušičinu da berem,
Na Malu Reku golemu vešaljću da prajim,
U Smilovicu žlte lisičarće da zbiram,
Od Beli Breg ubavilo da si pogledžujem,
Spram Konjsći Del moju milos da si najdem.

Slaviša Saša Cvetković

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije