SA VRHA NA “NISKE GRANE” (10)

Autor: D. Filipović

 

Vratimo se u 1972/73. Prva liga i prvi snažan protivnik – “Sarajevo” (20.avgust 1972.) i sjajna utakmica za “slom živaca” u kojoj “majstori s pirita” novog trenera Sime Vilića slave s 4:1. Ištvan Šorban, posle šest uspešnih godina, 22. avgusta 1972, igra oproštajnu utakmicu sa Arisom ( 3:1 za Bor) i ostavlja crno-beli dres. U Bor dolaze Šaković iz Podgorice i Miodrag Nikolić Žmirko iz Lebana. U pripremnom periodu sa omladincima Kolumbije igra se 3:3, a sa grčkim ARIS-om – 3:1. Novi trener, Dragutin Spasojević, uspeva da obezbedi 15. mesto i sa 28 bodova opstanak u eliti.

-Godina 1973. zanimljiva je i po projektu za novi stadion u Boru čiji je autor čuveni Kosta Popović, pojektant beogradske “Marakane” i “Partizanovog” stadiona JNA. Pošto pare za izgradnju nisu obezbeđene, projekat je završio u nečijoj fioci za koju se ni danas ne zna.

Kada se postavlja pitanje kako dalje, bez kompletno rekonstruisanog stadiona, ambciozne i znalačke, ugledne uprave i stručnog kadra, ne može se daleko stići. Stadion treba da bude druga kuća i igrača i najvatrenijih navijača. Kad je Bor to mogao da gradi pedesetih, siromašnih, gladnih godina, pa može i sad – ubeđen je Dušan Marković, nekadašnji funkcioner u FK Bor koji i danas pomaže fudbal u rodnom Brestovcu i susednom Zlotu.

– Evo, kako dalje? Uprkos teškoćama zatečenim i u 2019. Bor ima fudbalsku bazu kao retko koji naš grad. U Školi fudbala “Mali Bor”, osnovanoj 2013. godine, vredno trenira i takmiči se 150 mališana različitih uzrasta. Nedavno smo na Festivalu malog fudbala u Boru, u konkurenciji ekipa iz cele Srbije i Bugarske, sa desetogodišnjacima, zauzeli prvo mesto. Na međunarodnom turniru u Kladovu, 16. juna, izborili smo bronzu protiv “Crvene zvezde”, a i prethodnih godina koliko je odličnih rezultata. Najveći teret nose roditelji koji izdržavaju školu. Još kad bi se i grad, pa i privreda, zainteresovali, imali bi i ubuduće čime da se ponosimo – uveren je vlasnik “Malog Bora” i nekadašnji fudbaler FK Bor i “Partuzana”, Dejan Stanković. U avgustu 1973. u Boru reprezentacija Kube gubi sa 3:0.

U 1973/74. Spasojević napušta Bor, ponovo dolazi Boris Marović. Za njim stižu i poznatiji igrači: Ahmetović, Paunovski, te prvotimac “Morave” iz Ćuprije, Dragan Milojević Milka…U jesenjem delu, nakon pobede nad Vardarom od 1:0, Bor je ponovo domaćin – dolazi dugo očekivani splitski Hajduk. Pred 6.000 gledalaca dopadljiva utakmica sve do 87. minuta kod vođstva Borana od 1:0 kada sudija Nikolić iz Sarajeva prekida meč zbog ulaska publike u teren. Posle pola veka postojanja kluba ovo je bio prvi prekid. Zbog suspenzije terena četiri utakmice igrane su u Zaječaru. Golmana Hajdukovića zamenjuje Dalanović koga pronalazi vispreni Pilčević u negotinskom selu Radujevcu. Bor, 7. oktobra, nakon više loših igara, pobeđuje “Crvenu zvezdu” s 1:0. Gol je dao Bora Đorđević, a čestitke su stigle i od trenera Beograđana, Miljana Miljanića. Istog meseca, 15. oktobra, između prvenstvenih, odigrana je i prijateljska utakmica sa ekipom ABC – Rio Grande iz Brazila – 0:0. Bila je to i oproštajna igra Pave Rajznera, posle je postao trener pionira. Krajem oktobra Bor pobeđuje jak tim niškog “Radničkog” sa čuvenim golmanom Draganom Pentelićem – 1:0, debituje Dragan Milojević Milka. Na opšte iznenađenje, na stadionu JNA, 25. novembra, “pada” “Partizan” rezultatom 3:2. Bora Đorđević igra za mladu reprezentaciju protiv Grčke, na godišnjoj skupštini umesto RFK odlučeno je da se ime kluba promeni u – FK Bor. Prvi put se osniva Konferencija kluba sa 60 članova, predsednik je Mihajlo Jovanović, radnik flotacije. Izabran je i novi Upravni odbor na čelu sa Milovanom Rakovićem i potpredsednicima: Milivojem Poledicom, Ljubomirom Mladenovićem i Miodragom Jovanovićem Rijom. Bor, nakon mnogo problema, prvenstveno pogođen besparicom, završava na 16. mestu i ostaje u ligi. Te, 1974. igra se protiv Dinama iz Zagreba (2:0) prvi put u direktnom TV prenosu nacionalne televizije.

Kapiten OFK Bor Marko Terzić dobija pehar za prvo mesto i ulazak u Pomoravsko-timočku ligu u sezoni 2011/12.

U poslednjoj prvoligaškoj sezoni, 1974/75. Boru pristupaju Šaran iz Sarajeva, Velko Todorovski iz šabačke “Mačve” i Pavlović iz sarajevskog “Želje”. Fudbalsko proleće počinje 2. marta 1975., a već 16. marta, pred 10.000 gledalaca, gostuje “Crvena zvezda” i neočekivano gubi s 2:1. Posle 1:1, u poslednjim sekundama, tek ubačeni rezervni igrač Stevan Komljenović, postiže pobedonosni gol. “Zvezda” ispada u borbi za titulu šampiona. Kakav šok. I danas se prepričava, više u potaji, da je u tom času rešena prvoligaška sudbina Bora. Vođstvo višestrukog državnog prvaka navodno nije moglo da se pomiri sa porazom koji im tada zaista nije odgovarao. Osveta je, verovalo se, morala brzo da stigne. Porazom od “Veleža” pred svojim navijačima u poslednjem kolu, 29. juna 1975. godine, Bor se opršata od Prve savezne lige. Od 1975/76. do 1979/80. takmiči se u Drugoj saveznoj i republičkoj ligi kada dolazi i do smene jedne sjajne, možda i neponovljive generacije. Ovu, poslednju utakmicu u elitniom takmičenju, odigrali su: Dalanović, Ahmetović, Barišić, Ranković, Vuletić, M. Nikolić, Šaran, Šaković (Todorovski), S. Radović, Tomić, B. Đorđević.

Već u sezoni 1976/77. nazirala se smena generacija. Pred kraj drugoligaškog prvenstva, umesto Rajznera, ponovo dolazi trener Radojičić. Bor je na kraju prvenstva šesti. Golman Borana, Sabahudin Vugdalić proglašen je najplemenitijim Jugoslovenom. On je u Švajcarskoj, iz zapaljenog automobila, spasao majku sa dvoje dece. Na tradicionalnom turniru lista “Večer” u Skoplju Bor je pobednik. 18. februara 1976., ponovo je za predsednika postavljen Milovan Raković koji na funkciji ostaje do oktobra kada dolazi novi šef, dipl. inž. i jedan od tehničkih rukovodilaca u TIR-u, Nikola Krtinić.

U listu “Sport”, 28. oktobra 1977, izveštač iz Mostara sa utakmice Velež – Bor, piše: “FK Bor u Mostaru uživa nepodeljene simpatije. To je iskazano i ovog puta kada je tim rudara odmerio snage sa “Veležom” u osmini finala Kupa. Fudbaleri iz grada bakra igrali su super korektno. Mostarci ih oduvek pamte po fer igri i kada bi se odlučivalo kome od jugoslovenskih klubova dodeliti trofej fer pleja, to bi sigurno bio Bor. Pamti se da su fudbaleri Bora bili i ostali pravi džentlmeni u kopačkama. Bili su takvi kada su se grčevito borili za opstanak u Prvoj ligi i kada mnogi klubovi ne prezaju ni od čega da bi se spasili od ispadanja. I ova mlada generacija Bora pokazala je u Mostaru kvalitetan i dopadljiv, maštovit fudbal”.

-Nikola je bio strog predsednik, zalagao sa za disciplinu i u svojoj firmi i na stadionu. Brat Bora i ja nismo imali privilegiju da besplatno dobijemo ni po jednu ulaznicu, morali smo, kao i mnogi naši vršnjaci, da preskačemo ogradu. Govorio je da nije lako održati mesto u saveznom rangu. Brat je nasledio očevu ljubav prema fudbalu, jedno vreme aktivno je igrao, bio je i prvotimac. Za mene, kao navijača, nezaboravna je 1977. godina kada je moj Bora, 27. marta, igrao protiv Bregalnice (1:1). Otac se kasnije povukao iz kluba zbog zauzetosti na poslu u RTB-u, ali je i dalje svim srcem pomagao fudbal i uopšte sport. Zamenio ga je dr Zoran Vučković, trenerski posao preuzeo je Slobodan Perišić koji je tih dana postao i prvi diplomirani trener na Višoj trenerskoj školi u celoj Timočkoj Krajini. Te sezone prvi put je pred publikom Dragan Ivanov “Gaće”, a Manga Brankivić rezervni golamn – dobro i danas pamti advokat Jovo Krtinić, sin Nikole Krtinića.

Nerazdvojni od studentskih dana, vezani ljubavlju prema Boru: Milan Dimitrijević Dimitrika i Ljuba Mladenović

Sredinom 1977. Bor ispada iz saveznog ranga i seli se u republičku, Srpsku ligu. Na drugoj strani, omladinci postaju vicešampioni Srbije.

Godina 1978. pamti se i po prvoj većoj rekonstrukciji stadiona koja je trajala pola godine i kojom je rukovodio Sveta Lalović, a Borani su bili domaćini – u Boljevcu. Golman Branković, posle 562 minuta, prima prvi gol. Povremeno igraju: Ivanov, Rovčanin, Stefanović, Mrkšić…Na turniru lista “Večer” Bor dobija timove Osogova i Vardara i mađarski Vašaš. U finalu sa drugim mađarskim prvoligašem Diožđerom igra se 0:0, ali gostima pripada trofej zahvaljući boljem izvođenju penala. U sezoni 1978/79., nakon prvog mesta u jesenjem delu, proleće se dočekuje sa pojačanjima: Anđelkovićem iz Pirota i Zlatkom Markovićem iz Prokuplja. U poslednjem kolu sezone, pred prepunim stadionom, pobeđuje se užička “Sloboda” s 2:1 i osvaja titula koja ponovo obezbeđuje Drugu ligu.

Godine 1979. na Konferenciji klubova Srpske lige, sekretar FK Bor, Božidar Denčić, dobija šampionski pehar. Denčić te godine, za dugogodišnje članstvo u Upravi, iz ruku tadašnjeg predsednika Opštine Bor, Jovana Miloševića, prima Oktobarsku nagradu. (Milošević je i kasnije, sa mesta generalmog direktora RTB-a, poput svog nekadašnjeg kolege, Drage Čeha, izdašno pomagao fudbal i ceo borski sport). I Milošević je, 2019, dobio ulicu u svom rodnom Brestovcu kod Bora. Ranija izjava kapitena Slobodana Tomića da će se Borani vratiti u Drugu ligu – ostvarila se u punom sjaju. Mogla je da počne šampionska proslava i to u godini retkog jubileja – šest decenija od osnivanja kluba. Jubilej je obeležen 27. decembra 1979. svečanoću (decembar je uzet i kao datum osnivanja kluba 1919.) na kojoj je predsedniku Saveta igrača, Miodragu Nikoliću Žmirku uručen Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem. Slobodan Tomić dobija Oktobarsku nagrada Bora za 800 odigranih utakmica. (Tomić se 1983., nakon 18 godina i više od 1.000 utakmica za Bor, oprostio od fudbala). Ova 1978/79. sezona bila je rezultatski najuspešnija u poslednje tri decenije: od 30 utakmica zabeleženo je 19 pobeda, pet nerešenih rezultata i šest poraza, s gol razlikom 57:18. Nastupala su 22 igrača: Branković, Nikolić Jesa, D. Popović, Živaljević, M. Nikolić Žmirko, Tomić, Joka, D. Nikolić, Vitanović, Milojković, Rovčanin, Lj. Mrkšić, Trandafil, Anđelković, Z. Marković, Ristić, Ivanov, Spahija, A. Petković, Stefanović, Jocić, G. Milenković i M. Šćekić.

Upravni odbor kluba sa igračima spremno dočekuju takmičenje u sezoni 95/96.

Od 1979/80. do 1986/87. Bor se takmiči u Drugoj saveznoj ligi (godine 1980. iz Druge lige ispada Majdanpek), a od 1987. do 2001. nadmeće se u republičkoj, međurepubličkoj i Jedinstvenoj drugoj saveznoj ligi. Ovo razdoblje karakteriše “borba za visok plasman u Prvu Srpsku ligu”. Stigla je i krizna 87/88., pa takmičenje omladinaca u Omladinskoj fudbalskoj ligi Srbije, prvo mesto u Međurepubličkoj ligi Istok, uspeh u Jedinstvenoj Drugoj saveznoj ligi, takmičenje u Omladinskoj kvalitetnoj ligi Srbije, prelazak u republičku ligu, stvaranje tima za povratak u Drugu saveznu ligu, povratak u Drugu ligu i “buđenje fudbala u gradu bakra”; još jedna bitka za opstanak u Drugoj ligi, prekid fudbala zbog rata, dolazak i drugog drugoligaša 1999., FK “Rudara”, te nova kriza i 2000. godina. Najveći dotadašnji pad nekadašnjeg “Reala sa pirita” dolazi u sezoni 2001/2002. kada se prelazi u Timočko-Pomoravsku zonu, kasnije 2004. tone se još dublje – do Timočke zone.

U sezoni 2005/6. Bor ulazi u viši rang, u Srpsku ligu. Krenulo se sa dna ka vrhu, ali, opet se nameće, neizbežno pitanje – kako dalje? Autor publikacije “Od zone do zone”, nakon predočenih svih rezultata prvenstvenih, kup i prijateljskih susreta, sastava, tabela i povremenih kraćih opisa događaja od 1919. do 2006., posebno podseća: “Pre početka štampanja ove knjige (maj 2007.), kada je na čelu FK Bor bio Miodrag Ćirić (Vojislava Aleksića, prvog trenera, nasledio je Nenad Branković), pročelje stadiona u Boru, godinama unazad jednog od najvećih gradskih rugla, zagrlile su gvozdene skele. Ostatke pocrnelog maltera zamenilo je novo lice. Prostorije na stadionu, koje su bile skoro ruinirane i gotovo pretnja za sigurnost korisnika, takođe su renovirane, sinule su novim sjajem. Kao nagoveštaj možda boljih vremena”.

Nažalost, već 2009. godine održava se vanredna Skupština na kojoj ostavku podnosi predsednik Skupštine, dr Vlastimir Trujić. Nedugo potom, 2010, u januaru, predsednica Privremenog odbora, Slavica Milojević, na izbornoj skupštini, za predsednika Upravnog odbora predlaže bivšeg golmana Bora, Dejana Stankovića.

U sezoni 2011/12. Bor je u ligi Borskog okruga. Na vanrednoj skupštini za predsednika Upravnog odbora izabran je Milinko Živković. To je pomoglo da se, uz svestrano zalaganje trenera Rajka Mitića i saradnika, Bor nazaustavljivo vrati u Pomoravsko-Timočku zonu. U jesenjem delu Bor je pri vrhu tabele, ali se kasnije, u susretima sa jačim protivnicima, gube utakmice i kući. Jesen se završava na desetoj poziciji. Ni prolećni bilans nije zadovoljavajući: šest pobeda i isto toliko poraza sa tri nerešena susreta.

-Isprečila se, početkom 2016, još jedna briga: Gradski stadion je toliko porpao da je bilo teško i trenirati i igrati utakmice. I bezbednost gledalaca na tribinama nije bila na svom mestu. Odlučeno je da se gotovo ceo objekat gradi iznova uz dodatne sadržaje – izjavili su u klubu. Ipak, ova odluka RTB-a, podržana u opštini, bila je samo sanak pusti.

U Timočko – Pomoravskoj zoni ostaje se 2013. i 2014. godine. U 2015. i 2016. vidan je pomak – izboreno je učešće u Srpskoj ligi Istok. Evo jednog događaja iz 2015. Igraju, 10. novembra, Bor i Moravac Orion iz Mrštana. U poslednjim sekundama, kod rezulatata 1:1, domaći igrač Nikolić izvodi penal .Gostujući golman brani, sudija poništava pogodak i sledi novi jedanesterac, i opet – odbrana. Da zlo bude gore, Nikolić udara golmana Oriona i dobija crveni karton. Videlo se, još tada, da kola kreću nizbrdo. Pola godine kasnije, 29. maja 2016, u pretposlednjem kolu sezone u Srpskol ligi Istok, Bor gubi kući od jedinstva iz Bošnjaca – 0:4. Slobodan Ranđelović na stranicama Medija centra Bor, izveštavajući sa te utakmice, zaključuje: “Na žalost, Bor će sledeće sezone igrati u nižem rangu (Zona Istok). Trebaće mnogo truda i muke da se klub stabilizuje i da se stogodišnjica postojanja (za još dve godine) proslavi u višem rangu. Jer, sem golmana Nešovića, od 17 prijavljenih igrača, svi ostali pripadaju omladinskoj i kadetskoj selekciji”… Ova sezona okončana je sa samo jednom pobedom i jedna je od najgorih u dotadašnjih 98 godina postojanja kluba. U sledećoj, 2017, 22. avgusta, Medija centar objavljuje opširan tekst, tugovanku o sudbini nekadašnjeg prvoligaša s naslovom “Ima li nade?”. Naglašava se: “Klub je poslednjih godina prepušten ljudima zalutalim u fudbal. Ovo je godina kad se gasi seniorski pogon. Tačka”. U takmičarskim ligama ostaju samo deca. I “Novosti”, još 28. februara 2016, objavljuju članak “Bor se povio pod teretom dugova” u kome se najavljuje i gašenje kluba. Stadion je već bio pod ključem. Medija centar pokreće sredinom 2017. seriju napisa o sudbini kluba i “neverovatnim problemima”. Pažnju pobuđuje komenar od 22. avgusta “Kuda plovi ovaj brod”. Dan posle, 23. avgusta, sledi pismo roditelja dece koja uporno treniraju na stadionu “kraj pirita” i nižu uspehe, ali je to mala uteha za nepostojanje prvog tima. Javnost se upozorava: “Kada smo u decembru 2015. došli u klub zatekli smo katastrofu. Jedan od čelnika kluba u januaru 2016. predaje ključeve prostorija pred zemenikom predsednika opštine. Opština je, još ranije, zahtevala da joj se vrati 1,4 miliona dinara budžetskih para jer navodno nisu namenski potrošene. Čovek iz rukovodstva kaže da to nije tačno. Ne, nije reč o 1,4, nego o 11,5 miliona dinara duga. Za dve godine rada nismo dobili ni dinar sa strane, a treniralo je i nastupalo u ligama 90 dečaka. Bez prvog tima, pod teretom besparice, ostali smo usamljeni i nemoćni već tokom 2017”. Bio je to i povod da se 25. oktobra novinar Miroslav Radulović oglasi člankom naslovljenim “Smrt velikog stogodišnjaka”. On je celu priču sažeo u konstataciji da je “Nelogično gašenje FK Bor”, krivicu svaljujući na lokalnu samoupravu “koja je bila dužna da obezbedi novac i pronađe odgovornu upravu”. Tek u oktobru 2018. osniva se Fudbalsko sportsko udruženje “Bor 1919”. Za predsednika je izabran Ivan Pešić sa zamenicima: Tefikom Dervišijem i Branislavom Dobromirovićem.

-Cilj je Super liga. Iz godine u godinu preskakaćemo rangove. Tim je konsolidovan i vraćen u takmičenje nakon dve godine. Tu su i mlađe kategorije. Očekujemo podršku i od novog RTB-a i Grada Bora – izjavio je Pešić koji je i delegat iz Timočke Krajine u FSS i od 16. jula 2019. potpredsednik Fudbalskog saveza Regiona istočna Srbija. Ova izjava može se uzeti i kao odgovor na krucijalno pitanje – KAKO DALJE?

Uvek zajedno, sleva: Žmirko Nikolić, Živaljević, Stole navijač, Efremov, Šorban, Golubović, Petković i Ranković

Na proleće 2019. “Bor 1919” ubedljivo, pet kola pre kraja sezone, osvaja prvo mesto u nezavidnoj, najnižoj Okružnoj ligi i preselio se u Timočku zonu Istok. Nova sezona počela je 17. avgusta s apsolutnom neizvesnošću. Ipak, agilna uprava se snalazi i do danas, početkom oktobra, odigrano je nekoliko utakmica u kojima mlada i neiskusna ekipa Bora beleži zadovoljavajuće rezultate i nalazi se u – sredini tabele. Iduća, 2020. godina, očekuje se s više optimizma, jer FK Bor je, odlukom Gradskog veća, sportski kolektiv od posebnog interesa za Grad Bor.

 

Na naslovnoj fotografiji: Igrači FK Bor između 1993. i 1998. godine sa trenerima Vladicom Petrovićem i Nedeljkom Pilčevićem koji su u pojedinim periodima trenirali i igrače Rudara.

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „STO GODINA FUDBALSKOG KLUBA BOR I KAKO DALJE” i sufinansiran je iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije