Rajac u srcu: PIVNICE SU I USPOMENA NA DEDU MOREPLOVCA

Dobrila Filipović –  Jesen je, iako tek u začetku, na Malu Gospojinu, zakoračila u negotinsko vinogorje. U Rajcu i na pivnicama širio se miris komine i grožđa beskrajnom tišinom koja opija kao vino koje tek počinje da zri. U traktorskoj prilikolici Miodraga Anđelkovića plave se grozdovi spremni da u kamenim podrumima završe u kacama koje su tu i po 50, 60 godina. Nekada su ovde bili i čuveni bačvari, majstori za kace i burad, danas je sve manje naroda, mladi odlaze u gradove i inostranstvo, ostaju najuporniji i stariji vezani za vinograde, svoje selo, vino i – pivnice na čuvenom brdu. Jedan od tih mlađih, sa svojih 40 godina, privučen tradicijom i poreklom vinogradarskim – šesto je koleno – jeste 40- godišnji Željko Perić. Od dede Dušana, moreplovca i vinara rajačkog, naučio je – i zavoleo – ovaj težak a privlačan posao. Zato će se, ako bude sve po planu, još više posvetiti starom, tradicionalnom pravljenju vina u svoje dve pivnice (ili piMnice kako su se od starina zvale) koje su lanjske godine navršile 130 godina. Za jubilej stigla su i priznanja, srebrne medalje za kvalitet. A da bi sve bilo kao nekada  ponovo će bagrina biti pred gostima, mada je, veli domaćin, i njegov šardone „prva A  liga“.

-Uz dobro vino idu i naši specijaliteti, domaći sirevi i suvo meso. Kad je više gostiju tu je i kuvar, stignu tamburaši, violinisti, harmonikaši. Pre neki dan bili su Bosanci iz Prijedora, rado dolaze Slovenci (deda Dušan ih je poznavao i sa njima pevao slovenačke pesme, što do danas nisu zaboravili), borski Institut je pre dve, tri godine dovodio Japance. Ko zanoći spavaće u krevetima od kovanog gvožđa iz 19. veka. Raspolažem sa 15 mesta u domaćinstvu u centru Rajca. Na pivncama je terasa sa stolovima za 30,40, mada je najbolja atmosfera sa 15,20 gostiju. Ovaj zanat ostavo mi je deda Dušan, vinar i boem, čovek koga je poznavala cela bivša Jugoslavija. Danas sam dobio od njegovih drugara iz prve klase rezervnih oficira nekadašnje JNA dokumentarni film, gde je i on na poslednjoj plovidbi za Krf čuvenim brodom „Jadran“ 2002. godine. Ovde, na zidu pivnice sa priznanjima za vino, dominira njegova slika. Takvi, velikodušni ljudi nikada se ne zaboravljaju – priča Željko hitajući da prihvati pristiglo grožđe iz traktorske prikoilice. Jer, tog dana kada je ceo Rajac na negotinskom vašaru, Željko je morao da sprema grožđe za novo vino.

-Ova tura je iz Tamniča od starog prijatelja i vinara Miodraga Anđelkovića. Svaki grozd je čist, zreo, zdrav. Jer, od dobrog grožđa nije teško, po našim starim receptima, napraviti svetsko vino – nastavlja Željko, a gazda Mile, upadajući u reč, lagano silazeći s traktora, dobaci:

-Od ove sorte grojza vino su pili pre pola godine fudbalski veterani Crvene zvezde na čelu sa Pižonom. Neki su i posle tog gošćenja dolazili. I uvek će dolaziti znajući da smo pravi domaćini i časni Srbi…

-Ovde je pre neku godinu bio i komesar EU Štefan File. Obećao je da će pomoći u gradnji puta do Rajca. Ne znam šta se čeka. Imamo i zeta na glasu, bivšeg ministra pravde, Selakovića. Može i on da pomogne. Uostalom, i predsednik Vučić je sa česme ispred moje i kuće Zorana Milenovića utolilo žeđ i umivao se još dok je bio početnik – naprednjak. Odavde su započinjale izborne kampanje. Ukoliko se neko ne seti i ne napravi put kako valja i jače pomogne selo, ostaćemo bez ljudi u Rajcu, ali i Smedovcu, Tamniču, Brusniku, Klenovcu, pa i Rogljevu. Ko će onda da dočekuje i ispraća turiste i gaji vinovu lozu – odsečno, s malo prkosa, ispriča pridošli Milan Jelenković ne zaboravljajući da naglasi kako se susednom Rogljevu „mnogo više pomaže sa svih strana“.

Naš domaćin nije korisitio podsticajna sredstva za razvoj vinogradarstva i seoskog turizma od Opštine Negotin. Nikoga za to ne krivi:

-Nemam kad ni čestito da se raspitam, sam sa sa ostarelom majkom. Vreme je, znam, da se ženim, da stigne odmena i naslednik. Ne bi bilo loše da se više uloži i u vinarsku proizovdnju i u turizam. Kupio bih još jednu napuštenu pivncu. Iako se nisam ni u snu nadao iskrsao je problem: Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije naložio je da srušim terasu na pivnici jer je navodno prevelika i ne odgovara standardima. Zaboga, pa ovo je moj posed od osam ari, podalje sam od ostalih pivnica, na iskraju, nikome ne smetam. Zašto ne ruše bespravno izgrađene solitere i kojekakva zdanja u prestonici? Ukoliko se to desi, odoh i ja u beli svet. Isitna, teška srca – jada se Željko ne verujući da će ga, veli, zadesiti i ta nesreća.

 

I dok su zreli plodovi kruške begovače opadali s krošnji razgranate voćke ispijao se, najpitkiji odavde do Francuske, šardone kao dukat. Željko je, s radošću, novopridošlim Beograđanima pokazivao podrumska vina pod patinom mnogih rodnih godina i državnu zastavicu – poklon gostiju iz Grčke. Ni oni, Grci, kraljevi i carevi turizma, nisu odoleli lepoti i šarmu rajačkih pivnica – noć su proveli u zavetrini vinskih kamenih kuća, uz roštilj, crnu tamjaniku, sirtaki i bećarac, ne hajući za rezervacije u zaječarskom hotelu.

Ni autori emisije RTS-a „Grozd“ nisu, preptoslednjeg dana septembra, odoleli da ne navrate do Željkovog podruma i snime materijal za još jedno druženje sa milionskim  gledalištem.

 

PRIVATAN BIZNIS – NEZAOBILAZAN OSLONAC RAZVOJA NEGOTINA

 

Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Negotin. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije