RADOJIČIĆ I ŽIGANTE ZA PRVU LIGU (9)

Autor: D. Filipović

 

U takmičarskoj 1964/65. iz Zemuna dolazi novi trener, Branislav Aćimović, sporazumno odlaze Pilčević, Vejić i Ljumović, dolaze: Paulinc, Nemanja Radulović, Ninić, Grujić, Gođevac, Gajger. Jesen je promenljiva i završava se na 13. mestu od ukupno 16 klubova. Prolećni deo je u znaku grčevite borbe za opstanak kako bi se na kraju zauzela 14. pozicija. Izboren je opstanak sa “Trepčom” zahvaljujući novoj reorganizaciji lige. Krajem 1964. održana je godišnja skupština na kojoj je za predsednika izabran Ljubomir Ljuba Mladenović. U sezoni 1965/66. angažuju se treneri Đula Pap iz Zaječara i Milivoje Bakovljev. U klub dolaze odlični Valjevvci, Slobodan Tomić i Desimir Ranković, te Efermov iz “Bregalnice”, Vučenović, Filatov, kasnije pristiže i Slobodan Perišić Peki iz OFK Beograda. Zanimljivo je, kako piše u pubilkaciji “Od zone do zone”, da je otac Slobodana Santrača nudio sina da iz valjevskog Metalca pređe u Bor. Kako do tog transfera nije došlo – nema saznanja, ali je Santrač kasnije u OFK Beogradu postao velika golgeterska zvezda našeg fudbala.

-I Tomić i Ranković bili su perfektni igrači. Dok je Tomić mogao dugo da “vuče” loptu, Ranković je “u stopu” držao najboljeg protivničkog igrača. Tako je poznato da je Džajić s poštovanjem govorio da ga je jedino “Riki” uspešno čuvao bez i jednog jedinog faula – seća se Milorad Spasić Spale, poznanti fudbalski radnik i funkcioner sredinom devedesetih i ranijih godina. Njegov odgovor na pitanje kako dalje, glasi: – Sad je veći profesionalizam nego nekada, mada je i tada novac bio “u igri” (sećam se transfera Šarana kad su date grdne pare, ali, pričalo se, da mu je kupljen i stan u Sarajevu). Nezaboravan je i prelazak Bore Đorđevića u Hajduk, mada je sve bilo dogovoreno sa Partizanom. Bez para ne vredi graditi bilo kakve ambicije, pa i u podsavezu. Naš izlaz u godini jubileja je – čvrsto povezivanje sa kompanijom Zijin. Ukoliko bi se oni toga prihvatili, ne bi nam ni beogradski klubovi tako lako stali na crtu. A to je i te kako moguće.

Slobodan Tomić

Godina 1965. biće upamćena i po bojkotu petorice prvotimaca. Oni su 20 minuta pred utakmicu sa niškim Železničarem (1:1) odbili da izađu na teren. Bio je to 1. decembar, navijači su već pristigli. Dnevni list “Sport” izveštava: “Nikada navijači Bora nisu mogli da veruju da će njhovi ljubimci odbiti da brane boje svog kluba. Efermov, Radulović, Perišić, Spasojević i Tomić postavili su uslov da se u timu nađe i Kačar koji je, zbog nesportskog života i slabih igara, izostavljen iz tima. Iako je i Paulinc izostao zbog povrede, Uprava kluba nije pogazila svoju odluku. Na teren su izašli igrači iz rezerve i podmlatka. I samo zahvaljujući policiji nije došlo do fizičkog sukoba publike i pobunjenih igrača. Interesantno je da se ovo desilo u Boru, gradu koji svojim fudbalerima stvara najbolje uslove: bogato ih novčano nagrađuje, daje stanove, obzbeđuje školovanje…”

U jesenjem delu 1966. odigrava se nezaboravvna utkamica na stadionu JNA sa “Voždovačkim” pred 10.000 gledalaca. RFK Bor pobeđuje s 2:0. Stole Murganović završava uspešnu karijeru, Kačar se vraća u rodno Smederevo, Bor je na 4. mestu. Za predsednika kluba ponovo je izabran Ljubomir Ljuba Mladenovića, za generalnog sekretara postavljen je Svetislav Lalević. Preduzimljivi Lalević je osamdesetih godina mnogo učinio da se izgrade i urede stadioni i igrališta u gradu i selima. U sezoni 1966/67. iz Prištine dolazi novi trener, Radojica Radojčić. Pripreme su na Rtnju, na raspolaganju novom šefu su Efremov, Pešić i Vukadinović, Rajzner, Udić, Petrović, Milivojević, Radulović, Dodić, Bojić, Perišić, Boševski, Jovanović, Stanić, Komljenović, Živankić, Šljivić, Paulinc, Stanojević, Veljković, Petković, Simončić, Đorđević, Spasojević, Tomić, Živanović, Vukadinović.

Osvojen je pobednički pehar na Turniru rudara i metalurga Jugoslavije u Sevojnu. Kraj sezone završen je na 15. mestu od 18 klubova. Te, 1967, na redovnoj skupštini, izabran je novi Upravni odbor na čelu sa rudarskim tehničarem, Zoranom Aleksićem. Prvi put je osnovan Savet igrača. Osvojeno je osmo mesto.

-Čim sam se u Boru upisao u srednju školu dotrčao sam na stadion “kraj pirita”. Igrao sam za omladinsku ekipu i spremao se za uskakanje u prvi tim. Na pripremama na Rtnju, 1967. godine, sa trenerom Radojičićem, bio sam u sastavu koji se samo može poželeti. Evo na fotografiji su i Nena Radulović, Perišić, Tomić, Paulinc, Šljivić, Komljenović…Nisam se, igrom sudbine, našao u najjačem timu, ali smo u omladinskom sastavu “čuda pravili”. Kasnije sam u borskim i zaječarskim klubovima bio igrač i trener. U to vreme (1978/79. godina), koliko se sećam, Slobodan Perišić prvi je završio Višu trenersku školu, a nešto kasnije i ja sam diplomirao. Godine 1987. proglašen sam najboljim trenerom u Timočkoj Krajini. U svojoj bogatoj karijeri posebno sam zahvalan počecima u FK Bor, jer da nije bilo te škole – ko zna da li bi se uopšte posvetio fudbalu. I to gotovo ceo život – priča Borko Simončić koji danas, sa svojim fudbalskim uspomenama, živi u rodnoj Rgotini.

-U Bor sam došeo na preporuku Radojičića, mada i Šorban ima velike zasluge. U sećanju su, sem fudbala, i neki detalji iz običnog života. Navijači su nas od srca podržavali i kad “ne ide”. Ljudi iz uprave i najbliži prijatelji kluba gledali su nas kao svoju decu. Kako je moguće zaboraviti Milovana Rakovića koji je iz svog džepa davao novac i očinski se ophodio. Od tih trenutaka Bor je bio moj grad i zato sam ovde ostao za sva vremena – priča Hakija Rovčanin nudeći “na uvid” njegov spisak od 38 veterana koji su došli, igrali i ostali da žive u Boru.

Dr spec. ortopedije Aleksandar Buđevac, klupski lekar od 1964. do 1977. i počasni član FK Bor

U 1968. ulazi se sa četiri godine drugoligaškog iskustva i neodoljivom ambicijom da se dostigne vrh – Prva savezna liga. Klub se pojačava Hajdukovićem iz Obrenovca, Šorbanom iz Subotice, Tomicom Petrovićem iz niškog “Želje”, Dušanom Sopićem iz Maribora. Na kraju jeseni Bor je ubedljivo prvi. Ekipi se iz podmlatka pridružuju: Saša Petković, Dušan Popović, Bojović, Jandrić, Manić. Na treninzima i pripremama okupljalo se navijača kao da su zvanične utakmice. Navijači su, kako se ko snašao, putovali i izvan Bora kako bi bodrili svoje ljubimce. Živelo za fudbal i svoj klub. Kao nikad do tada, a verovatno i do danas kada se navršava ceo jedan vek postojanja. Lepljene su plakate, uručivane su specijalne pozivnice, proglasi, štampa i radio su brujali. Jedan poziv izvučen na šapilograf pred utakmicu sa Bačkom najbollje je ilustruje uzavrelu atmosferu tog vremena.

Konačno se trud isplatio. Proleće 1968. okončano je prvim mestom, ali je i cela takmičerska godina bila izuzetno teška. Igralo se na više frontova. Uspešno se nastupa i u kupu. Eliminišu se niški “Radnički”, tuzlanska “Sloboda”, novosadska “Vojvodina”. Finale državnog kupa je sa “Crvenom zvezdom” kada Beograđani, 22. maja 1968., trijumfuju sa 7:0 (1:0). Gosti su, pisala je beogardska štampa, sagoreli u želji za dobrim rezultatom. Ipak, sve snage bile su uperene ka Prvoj ligi. Grad je ustao, navijači su opet masovno dolazili na stadion, čak i na treninge. Rezultat odličnog rada, prevashodno izvanrednih stručnjaka Radojčića i pomoćnika Pilčevića, Miodraga Arunovića i Momčila Ilića, bio je – čelna pozicija u Drugoj ligi – grupa Istok. To je, opet, značilo – uspon na sam vrh, put u elitu. Dosanjan je san mnogih generacija, ostvaren je najveći uspeh kako do tada tako i danas – u stogodišnjici velikog jubileja.

-Ovde sam se našao 1967. godine pred ulazak u Prvu ligu. Bio sam povređen u “Zvezdi” i to se odužilo. Ustupljen sam subotičkom”Spartaku” odakle, sticijem okolnosti, stižem u nepoznati rudarski ambijent. Dočekuje me grad pun dima, ali i sekretar kluba Sokolov, profesor Pipi i predsednik Zoran Aleksić. Glavna igra desila se u klubskim prostorijama, u barakama prema bolnici, gde je dogovoren transfer. Nisam mogao da poverujem da su mi odmah ispunjeni svi uslovi. Preostalo je samo da odem u Suboticu po ispisnicu. “Zvezda” se lako odrekla mojih usluga jer sam dugo bolovao, a našli su i pravu zamenu, Vojina Lazarevića. Uselio sam se u stan istog dana. Stigla su još neka izvanredna pojačanja. Posle je sve bilo “već viđeno”, postao sam golgeter. Nezaboravna je utakmica u Bratislavi za evropski kup 1968. u vreme okupacije Čehoslovačke. Izgubili smo s 3:0, ali dva gola su bila neregularna, jedan kad smo Sileta Tomića opasno povređenog iznosili sa terena. Ušao sam kao rezerva zbog povrede, svi igramo “kao ludi” a iznad nas kruže ratni avioni. Kod kuće pobeđujemo s 2:0, Slovan postaje kup prvak Evrope i prvak sveta. I to je jedina utakmica koju su izgubili od nas. Toliko smo bili uigrani, borbeni, nadahnuti. Toliko nas je Bor tih godina, prvo kao igrače, posle i kao trenere, združio i prihvatio da je cela Srbija zavidela slozi i prijateljstvu “velike četvorke”: Radulović, Rajzner, Šorban i Perišić. Danas nema tog jedinstva i žara. Novac je bio i u moje vreme, a tek sad je u prvom planu. Ukoliko se to pitanje reši, eto našeg Bora opet u vrhovima srpskog fudbala – priča Ištvan Šorban tog 26. jula 2019. u borskom kafiću “Romansa”, stalno napominjući i svoju trenersku ljubav prema mlađim selekcijama.

Kada se sve sabere iz tog vremena, posebno priznanje pripada upravo igračima, celoj toj, reklo bi se, neponovljivoj generaciji. To su zlatna imena borskog, srpskog i jugoslovenskog fudbala: Jovan Hajduković, Pavao Rajzner, Desimir Ranković, Slobodan Perišić, Nemanja Radulović, Vladimir Petrović, Tomislav Petrović, Dušan Sopić, Ištvan Šorban, Slobodan Tomić, Franc Paulinc, Đorđe Živanović, Dragan Živanović, Stevan Komljenović, Miodrag Udić, Sreten Vuković. Predsednik kluba bio je Zoran Aleksić, lekar, dr Aleksandar Buđelan. Uprava kluba: Ljubomir Mladenović, Zdravko Marinković, Nikola Krtinić, Miodrag Jovanović Rija, Stole Murganović, Jovan Vejić i Ljubisav Dušić. Generalni sekretar, Sreten Sokolov, tehnički sekretar, Sava Jovanović, blagajnik, Blaža Samardžić.

-Tu generaciju krasila je i humanost. Sredinom decembra 1968. prvoligaški Bor u Knjaževcu igra sa reprezentacijom Timočke Krajine u korist postradalih od zemljotresa u Crnoj Gori. Pre ove utakmice, u jesen, Bor se sastaje sa omladinskom reprezentacijom Srbije isto u Knjaževcu. Novi trener, Žigante, izvodi najboli sastav: Hajduković, Vuković, Udić, Perić, Perišić, Ranković, Radulović, Rajzner, T. Petrović, Sopić, Šorban, Mitrović, Tomić, Pogarčić. Bio je to praznik fudbala – seća se Borko Simončić, te godine provotimac zaječarskog Železničara i član omladinske reprezentacije.

Prva liga – i prva, velika briga celog grada – kako izaći na kraj sa novim obevezama, kako finansirati skupog prvoligaša? Neko je predložio da RFK bude jedna od radnih jedinica Basena Bor. Ubrzo se cela istočna Srbija sa privrednim kolektivima okreće “jedinom svom prvoligašu u istoriji”. Na stadionu je bar polovina navijača iz svih mesta u Timočkoj Krajini. Prvi zadatak je dovođenje novog trenera, mada je Radojičić svoj posao obavio na najprofesionalniji mogući način. Stiže priznati stručnjak, prof. Marsel Žigante (ostao je u Boru duže od svih očekivanja – 1968- 1972.), dugogodišnji uspešni trener sarajevskog “Železničara”. Grad živi za fudbal. Izvučeni su parovi – prvi protivnik je Zagreb. Tih dana “grad bakra” iz temelja pomera nova vest: pošto je Crvena zvezda dvostruki pobednik, i u prvenstvu i nacionalnom kupu, neće nastupati u evropskom kup takmičenju, to mesto pripada finalisti našeg kup takmičenja. A to je – RFK Bor koji je prethodno “samleo” pirotski i niški Radnički, tuzlansku Slobodu i novosadsku Vojvodinu. Žreb u Ženevi odlučio je da prvi protivnik bude Union iz Istočnog Berlina. Nemci odustaju, zamena je Slovan iz Bratislave u kojem je izniklo nekoliko reprezentativaca Čehoslovačke. Najpre je, 18. avgusta 1968, usledila prva utakmica u državnom prvenstvu – Zagreb pada “kraj pirita” sa 2:1. Strelci Sopić i Ranković. Ekipa za istoriju: Hajduković, Milivojević, Ranković, Perišić, Radulović, Rajzner, Sopić. Mitrović (Živanović), Pogarčić, Tomić, Perić. Sledeće nedelje doživljava se poraz od Partizana, pa nerešeno kod kuće sa niškim Železničarom.

Marsel Žigante

U Bratislavi, prvi put u Evropi, 8. septembra 1968, nikom nije lako. Trema i neiskustvo čine svoje – gubi se s 3:0. Već 4. oktobra u revanšu, pred 6.000 gledalaca, Bor pobeđuje Slovan s 2:0. Kraj jeseni je bolji nego što se nadalo – sredina tabele sa 14 bodova. U Balkanskom kupu Borani dobijaju protivnike iz Albanije i Rumunije. Univerzitatea iz Krajove gubi u Boru s 2:0, ali je revanš koban – domaćini su bolji – 5:0. Sa Dinamom iz Tirane kod kuće je 2:2, u gostima, pred 30.000 navijača, 4:1 za domaće. Tih dana, u izboru najboljih sportista Bora u 1968, za najboljeg se proglašava Nemanja Radulović. Na 40. skupštini kluba, 11.avgusta 1968, prvoj u prvoligaškom društvu, pred više od 300 članova i gostiju, za predsednika Upravnog odbora bira se Ljubomir Mladenović, za potpredsednike: Zoran Aleksić, Milorad Gojković Pipi i Rudolf Zadro. Dr Aleksandar Buđevac, ortoped, kasnijih godina čuven u celoj zemlji, pa i svetu po specijalnim, efikasnim i bezbolnim operacijama fudbalera i građana, postaje predsenik zdravstvene komisije. Klupski lekar bio je od 1967. do 1978. godine. Mladenović obećava opstanak u eliti, ali i dogradnju i uređenje stadiona. Obavljena je potpuna drenaža terena, podignute su montažne tribine za 2.500 i 3.000 gledalaca. Na krovu zgrade izgrađene su telefonske govornice i prostor sa 100 sedišta. U zimu 1969. dolaze pojačanja: Radović i Bubanja iz “Crvene zvezde”, Žigante na raspolaganju ima 26 igrača. U prolećnom delu – prvo poraz u Zagrebu, pa nerešeno sa šampionskim Partizanom 1:1. Za gostovanje “Zvezde” (1:4) vladalo je nezapamćeno intersovanje, sjatio se rekordni broj gledlaca – 13.000. Sa ukupno 31 bodom, na 13. mestu od 18 klubova, obezbeđen je prvoligaški status. Trebalo je obezbediti i snažniju materijalnu podlogu. Među prvima podrška stiže od sindikata i direktora kombinata bakra, Milomira Petkovića Cara i predsednika opštine Bor, Branka Jovanovića.

Dobro se igralo i u narednoj sezoni (1969.) koja je upamćena i po dva jubileja: pola veka postojanja proslavljali su Fudbalski savez Jugoslavije i RFK Bor. Tog, 23. septembra 1969, RFK Bor od FSJ dobija Zlatnu plaketu. Isto priznanje pripalo je i Ljubomiru Mladenoviću, Miloradu Gojkoviću Pipiju, Dragoljubu Mrašiću i Miodragu Arunoviću. Zlatna plaketa dodeljena je i treneru Marselu Žiganteu. Za najboljeg fudbalera Druge lige – Istok proglašen je Jovan Hajduković. Saša Petković, half Bora, predložen je za Mladu reprezentaciju Jugoslavije, a Bora Đorđević odlazi na pripreme sa omladinskom reprezentacijom. U Komisiju klubova Prve savezne lige ulaze i Borani: Zoran Aleksić, Sreten Sokolov i trener Marsel Žigante. Stižu i novajlije: Bratsilav Golubović iz Niša, Dragan Martinović, Rad – Beograd, Gojković – Sokobanja, Mladenović – Knjaževac, S. Nikolić – Petrovac na Mlavi i Ante Eterović. Gostovanje “Crvene zvezde” je pobudilo nezapamćeno intresovanje: rezultat od 2:2 bio je u drugom planu, plenila je igra – bila je to najbolja predstava Bora u Prvoj ligi. “Zvezda” je nastupila u svom nezaboravnom sastavu: Dujković, Đorić, Jeftić, Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski (Krivokuća), Karasi (Antonijević), Ostojić, Lazarević, Aćimović i Džajić. U leto 1970. održava se Letnja liga prijateljstva, Bor je poslednji,Vardar prvi. Trener Bora Žigante, nekako tih dana, uz Vujadina Boškova i Rajka Mitića, postaje član Komisije za vrhunski fudbal. Krajem godine u Boru gostuje engleski Norvič siti i pobeđuje s 2:1. U nastavku sezone ne ide kako treba, ali dobija se kup utakmica sa izvanrednom Prištinom u gostima – 2:0 kada se na fudbalskom nebu pojavljuje nova, buduća zvezda – simpatični momak, Boriša Đorđević. On će vremenom postati stalni reprezentativac i internacionalac sa završenom karijerom u nemačkom Hamburgu. Za pamćenje je i 22. novembar 1970. kada se sa “Partizanom” u gostima igra nerešeno. Na kraju sezone 1969/ 70. Bor je 14. sa 28 bodova. Ovaj period važan je i po tome što su omladinci, pod vođstvom Nedeljka Pilčevića,”harali” Kvalitetnom ligom podmlatka Srbije. Bila je to najtalentovanija generacija posle svojih vršnjaka iz 1961. godine. Kasnije su to bili izvanredni prvotimci: Stojanovski, Nenad Branković, Novica Kostić, Dušan Popović Pop, Milija Brkić Brka, Tričković, Angelovski, Aleksovski, Janković, Antonijević, Pančić, Vladimirović, Mirošević. Iz prethodne generacije u prvi tim su prekomandovani: Udić, Saša Petković, Voja Brašanac, Bojić, Zoran Manić, Ratko Perić, Marko Komljenović, Pejić, Sreten Veljković. Nemanja Radulović i Vladica Petrović, 6. avgusta, igraju oproštajnu utakmicu protiv OFK Beograda. Radulović, nakon sedam godina i 250 mečeva za Bor, seli se u zaslužnu “penziju”, a Petrović nastavlja u Majdanpeku. Žigante na raspolaganju ima 21 igrača, među njima i mladog Dušana Popovića, poniklog u podmlatku Bora. Jedan od najvećih uspeha, iako u teškoj sezoni, jeste pobeda protiv Partizana od 2:0. I pored dolaska u tim odličnih nogometaša, Krešića i Vahe, kasnije i Bonačića iz Splita, Bor 1970/71. završava na petposlednjem mestu. Bio je to kraj u elitnom društvu, ali ne za dugo.

Trener Perišič, Neša Bogdanović i dr Božidar Ranković

-Ispadanje je bilo neočekivano. Brzo smo reagovali i dogvorili se da se prođe kroz Drugu ligu i ponovo vrati u staro, najjače društvo. Stategija je zauzeta. Na Skupštini kluba, 27. avgusta 1971, za predsednika je izabran Rade Domazetović – sećao se, iasko pritisnut godinama, Ljuba Mladenović.

U sezoni 1971/72. u Bor iz “Partizana” stiže Negotinac rodom, Ilija Zavišić. Pojačanje je i Novica Kostić koji je bio na pripremama sa omladinskom reprezentacijom u Grčkoj. RFK Bor tek u poslednjem kolu, zahvaljujući boljoj gol razlici od kruševačkog “Napretka”, zauzima prvo mesto i stiče pravo za kvalfikacije u Prvu ligu. Izvanrednim igrama, uz subotički “Spartak”, “rudari” ponovo postaju prvoligaši. Te godine gostuje Slavija iz Praga i pobeđuje s 1:0. Selektor Olimpijske reprezentacije Jugoslavije Aleksandar Tirnanić u nacionalni tim poziva Krešića i Hajdukovića, a potom i Boru Đorđevića. Godine 1971. prvi put se igra pod reflektorima na beogradskoj “Marakani” i gubi od “Zvezde” – 2:0.

Kroz sve ove godine za Bor su igrali mnogi poznati igrači. U Vikipediji posebno su, u rubrici “Poznati bivši igrači”, izdvojeni (spisak je poslednji put revidiran 2017.): Miloš i Bora Milutinović, Sergije Krešić, Boriša Đorđević, Ilija Zavišić, Ištvan Šorban, Franc Paulinc, Nemanja Radulović, Slobodan Kačarević, Nebojša Krupniković, Ivica Dragutinović, Ivan Gvozdenović, Aleksandar Krstić, Aleksandar Miljković, Zoran Ducić, Jovan Hajduković, Predrag Bubanja, Dušan Sopić, Desimir Ranković, Slobodan Perišić, Tomislav Petrović, Slobodan Radović, Slobodan Tomić, Zoran Manić, Ljubiša Dalanović, Vojislav Brašanac, Miodtrag Veljković, Aleksndar Saša Petković, Marko Komljenović, Stjepan Vuković, Vladimir Petrović, Zoran Angelovski, Radomir Šaković, Stevan Komljenović, Stanimir Tričković, Petar Bonačić, Dragoljub Šaković, Rasim Ahmetović, Miodrag Nikolić, Dragoljub Potić, Dragan Milojević, Vladeta Nikolić, Gradimir Cvetković, Novica Kostić, Zoran Vuletić, Slobodan Paunovski, Dušan Cvetković, Zoran Jandrić. Ne bi, za verovati je, pogrešili ako bi ovoj nisci “fudbalskih bisera” prirdodali i: Nikolu Trujića, Dragana Ivanova, Pavu Rajznera, Ištvana Šorbana, Nenada Brankovića, Jugoslava Vejića, Budu Gojkovića, Stoleta Murganovića, Hakiju Rovčanina, Vladana Radaču, Miluna Sakića, Miliju Brkića, Murata Šarana, Velka Todorovskog…

-Posebno mi je drago što se u enciklopediji spominje i Milojević Milka, igrač za kojeg i danas tvrdim da je bio vanserijski talenat. Igračina. To što je voleo život i pokatkad malo opuštanja, to je druga priča. Slažem se sa Rovčaninom i da je možda posle Bore Đorđevića malerozni Bora Krtinić bio najveći talenat, ali on je tek trebao da igra punom snagom. Nažalost, ta nesrećna utakmica sa “Obilićem” i povreda zaustavili su još jednog mogućeg velikana. A zamislimo se samo kakva je bila generacija omladinaca Bora koja je 1991, 1992. i 1994. u finalima Kupa Srbije igrala sa “Crvenom zvezdom”, “Partizanom” i niškim “Radničkim”. Trener je bio izuzetni strateg Zaviša Milosavljević – priča nekadašnja nada Bora i dugogodišnji trener, Borko Simončić.

-E, ja sam za FK Bor vezana nečim sasvim drugim – čistim emocijama. Kada sam imala 18 godina odlazila sam sa drugaricama na stadion, gledale smo fudbalere i navijale “do besvesti”. Nako jedne utakmice 1972. godine prišao mi je simpatični momak Ilija Zavišić. Odmah se desila ljubav. Zabavljali smo se dve godine, posle sam se udala za njegovog kolegu Zorana Vuletića. Bila sam Zoranom najbolji navijač. Nakon svake utakmice odlazili smo u šetnju, pa u kafanu “Rudar”, gde su se fudbaleri hranili. Služila nas je predivna žena, Rosa Pajkić, ne mogu je nikad zaboraviti. U pauzi prvenstva sledio je “medeni mesec” u njegovoj Crnoj Gori, u Bečićima. Živeli smo zajedno 15 godina, imamo dve devojčice. Zoran je igrao i u Nemačkoj. Nemojte, molim vas, zaboraviti da me pozovete na promociju knjige ili proslavu stogodišnjice. Moj ceo život bio je i ostao uz moje najveće ljubavi “kraj pirita”. Iako živim u Beogradu, bar trećinu godine provedem u Boru – kazuje, vidno uzbuđena, Spaska, devojačko, Aleksić.

-U julu 1972. igraju se kvalifikacije za Prvu ligu. Upamtio sam kao da je juče bilo: igramo u Crvenki pred 10.000 gledalaca. Urnebes. Njihov proslavljeni golman Svilar brani za desetku. Pobeđujemo – 3:1. U Boru nas neće gol, jedva 0:0 i opet čudesni Svilar. I opet smo u eliti. Kakav osećaj velikog povratka- seća se Dušan Popović.

-Bila su to srećna vremena. Zašto se danas ne može daleko, razloga je više, a prvi je – nesloga u gradskoj vlasti i borba za funkcije u klubu. Dalje može da se stigne samo s više volje. Ključevi su u rukama gradskih otaca, i to je svima poznato. Isto kao što je kristalno jasno da više nema starog RTB-a – isključiv je Buca Poledica, nekadašnji dugogodišnji generalni sekretar u FK Bor.

Na naslovnoj fotografiji: Prvi tim FK Bor u sezoni 1974/1975.

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „STO GODINA FUDBALSKOG KLUBA BOR I KAKO DALJE” i sufinansiran je iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije