PRVE GODINE FUDBALA U BORU U STOGODIŠNJOJ ISTORIJI

Autor: D. Filipović

 

Hakija Rovčanin, veliki fudbalski znalac, centarfor FK Bor u vreme SFRJ, poznati trener i fudbalski radnik i funkcioner, šest godina instruktor u FS Srbije i Crne Gore, jedno je od najznamenitijih imena sportskog i fudbalskog Bora, grada koji ove, 2019. obeležava 100 godina od osnivanja svog prvog sportskog i fudbalskog kluba. On je i jedan od retkih poznavalaca fudbala u Srbiji i Boru koji beleži istorijat ovog popularnog sporta i prikuplja podatke o generacijama koje su pronosile fudbalsku slavu jugoslovenskog i srpskog “grada bakra”.

Hakija Rovčanin

-Kada sam prvi put postao trener, 2001. godine, već u prvom susretu sa igračima, pitao sam ih ko je i kada doneo prvu fudbalsku loptu u Bor. Niko nije znao ni tada, a sumnjam da je drugačije i danas iako smo u godini velikog i retkog jubileja. Rekao sam igračima, s puno dostojanstva i ponosa, da su Francuski vlasnici borskog rudnika bakra još 1919. osnovali Francusko sportsko društvo ASB (skraćenica od francuskog naziva “Association sportive Bor”) koje je sve do 1930. bilo jedino i imalo je 1.800 članova. Prvu loptu doneo je tadašnji francuski reprezentativac Galua – započinje, pomalo nostalgično, kazivanje naš sabesednik, nastavljajući:

-Danas sam srećan što se neko setio da me pita i konusltuje o toj temi, i zato ovu priču mogu da nastavim posle toliko vremena. Eto: u drugoj polovini 1919. kada se ovde “dokotrljala” prva prava lopta, u rudniku su radili i stranci iz Češke, Nemačke, Italije, Mađarske, iz zemalja u kojima se već igrao fudbal. Moguće je, pošto ne postoji dokumentacija o osnivanju FK Bor, da su i oni podučavali naše radnike ovoj igri. Prvi igrači, postoje zapisi, bili su stranci: Galua, Tale, Gise, Moran, braća Beako, Prine, Đovani Balduini. Naši momci su ih posmatrali kako se “loptaju” pa su i oni brzo krenuli njihovim stopama. Stariji prihvataju fudbal kao zabavu. Prvi naši fudbaleri su zanatlije i kalfe i oni se zdušeno pridružuju novoosnovanom ASB-u. Profesor Milan Dimitrijević je u svojim zaealeškama upisao njihova imena. To su: Dimitrije Mita Vučković, Kosta Živanović, braća Laci, Stefan Baj Pišta, Nikola Munćan, Anta Marković, Stanoje Vojinović, Nikola Guranović. Igrališta nije bilo, koristili su se slobodni prostori između građevina.

ASB iz 1924. godine: od naših igrača prepoznati su Kosta Živanović i Ante Marković sa golmanom Francuzom (u prvom redu) i Đovani Balduini i Stanoje Vojinović, i u odelu Velja Pešić (u trećem redu s desna na levo)

U Bor ste došli 1976. iz pančevačkog Dinama, pre toga igrali ste za zrenjaninski “Proleter”, za “Radnički” iz Kovina i požarevački “Mladi radnik”, ali srce vam je, kažete, ostalo na stadionu “kraj pirita”.

-Nekada su navijači FK Bora zvali i “Real sa pirita”. Bio sam igrač, trener i direktor kluba. U Boru sam dobio sigurnost i prodičnu sreću, ali nikad nisam prestao da se interesujem i kako je nekada bilo, kako se i gde igralo, kako su stasavale generacije, kako se radilo i gradilo. U prostorije kluba navraćao je profesor Dimitrijević – Dimitrijka i o svemu smo razgovarali, davali mu podatke, menjali saznanja i uspomene. Na primer, prvi teren bio je u borskoj čaršiji, na mestu današnje pošte i zgarde suda. Igralo se u gaćama do kolena, dresove su zamenjivale stare košulje, umesto kopački obuvane su ishabane cipele, cokule, opanci. Neki su igrali i bosi. Na glavi su bili kačketi ili je kosa pokrivana maramicom. Posle su Francuzi donosili opremu u boji i to se svuda nosilo do potkraj dvadesetih godina. Sve do osnivanja Niškog loptačkog podsaveza  1931. godine igrale su se samo prijateljske utakmice.(Prva prvenstvena nadmetanja u tadašnjoj Jugoslaviji održana su 1922/23. godine).

Sportsko društvo nije imalo stalne igrače, niti je bilo registracije tih prvih godina?

-Treninzi su bili retki, tim se okupljao istog dana kada je i utakmica igrana.Kasnije se treniralo dva puta nedeljno uglavnom pod kormilom najstarijeg igrača.Ukoliko nije bilo igrača za dva tima, igrala se “viktorija” na jedan gol. Prvo igralište sagrađeno je kod “Simine kafane” ili “Veselog rudara”, sadašnjeg starog Vatrogasnog doma.Igralište nije građeno po propisima i normativima, tek početkom tridesetih godina teren je ograđen žicom i posut šljunkom kako bi se izbeglo blato.Nije bilo ni ulaznica, igrači su se na poluvremenu, zajedno sa publikom, odmarali na terenu. Zanimljivo je da Francuzi nisu bili zainteresovani za upravljanjem klubom, direktor rudnika je formalno bio i predsednik.Sve je bilo u rukama naših radnika. Za prvog predsednika izabran je Velimir Velja Pešić, poslovođa. Pomagalo mu je nekoliko članova i to po potrebi, kako kad.Počasni predsednik bio je direktor Francuskog društva borskih rudnika (FDBR-a), Žozef Kale. Od 1936. do 1940. i izbijanja rata tu počast imao je direktor borskih rudnika bakra, čuveni Emil Piala.

Pvi borski fudbaleri (prepoznati) , fotografija iz 1921/22. godine: Nikola Guranović, Kosta Živanović, Đovani Balduini (kleče), Nikola Munćan i Ante Marković (stoje, s desna na levo)

Interesantno je da klub nije imao finansijskih nedaća?

-Upravo tako. Troškovi utakmica isplaćivani su na blagajni rudnika.Godišnje je odigravano deset do 15 prijateljskih susreta. Igrači su dobijali nagrade i poklone onako kako je to procenjivao glavni gazda. Kada se počelo sa igranjem važnijih utakmica, recimo u kup sistemu, “kupovani” su igrači sa strane i zapošljavani na bolja radna mesta sa dobrom platom i beneficijama činovnika u firmi. Ipak, nije bilo značajnijih rezultata. Igralo se na proslavama i praznicima.

Još tada se začelo sportsko rivalstvo Bora i Zaječara, kako su te “predstave” izgledale?

-Najatraktivniji susreti bili su sa Zaječarcima i “Rudarom” sa Rtnja. Gledalaca – najviše do 300. Bili su to derbiji Timočke Krajine. Ovo rivalstvo je posebno bilo prisutno između 1930. i 1940. godine. Bilo je i “navijačkih vozova”, odlazilo se do Zaječara biciklom, pa i peške. Fudbalska lopta je već postala glavna zabava, pa i strast pojedinaca. Fudbal je tridesetih godina, definitivno, osvojio Bor i Borane. Upravo od tih godina imam spisak svih trenera do danas…

Naslovna fotografija: Kompletan ASB tim iz druge polovine dvadesetih godina sa Francuzima i ostalim strancima i uz četvoricu Borana sa predsednikom Pešićem (poslednji u odelu)

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „STO GODINA FUDBALSKOG KLUBA BOR I KAKO DALJE” i sufinansiran je iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije