NI KRF VAS NIJE POŠTEDEO… (33)

Autori: Dobrila i Brana Filipović

Na naslovnoj fotografiji: Zaječar, 19. oktobra 2018. godine – Domaćini sa predstavnicima vojske i Ambasade Francuske u Srbiji ispred spomenika oslobodiocima 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I danas se u Boru, Zaječaru, Kladovu, Negotinu i još nekim mestima istočne Srbije otkrivaju spomen obeležja, daju imena ulicama, organizuju svetkovine s imenom generala Gambete i francuskih oslobodilaca. U Zaječaru je Francusko vojničko groblje (sahranjeno 85 izginulih francuskih vojnika u oslobađanju Zaječara) koje, svake godine, 19. oktobra, na Dan oslobođenja tog grada u Velikom ratu, posećuju francuske vojne i državne delegacije. Uz njih su i predstavnici Ambasade Maroka, zemlje čiji su vojnici zajednički sa Francuzima oslobađali istočnu Srbiju. U Zaječaru je jedna od najlepših centralnih ulica s imenom generala Gambete. Uskoro će na Popovoj plaži biti podignut i veličanstveni spomenik generalu Gambeti čiji je lik, na spomeniku u Negotinu, uklesan u vidu medaljona. Čuveni vojskovođa je i počasni građanin Negotina.

U Boru je, u centru grada, spomenik srpskim i francuskim rodoljubima. Više puta je ovaj stameni beleg premeštan, kako se grad širio i rastao tako je i spomenik dobio lokaciju na najlepšem mestu, kako i dolikuje. Ili, na primer, kako zaboraviti da je samo iz Zaječara na bojištima ostalo 4.083 (43 odsto ukupnog stanovništva) , a iz jedne male, borske opštine sa 12 sela, više od 1.600 ili kladovske opštine 1.040 boraca. Boljevac je dao oko 2.200, porečki kraj ( Donji Milanovac i Majdanpek) 1.385 palih ratnika. Tek kakva je tragedija zadesila Negotin i Krajinu –  odakle je samo na Legetu 1914. zarobljeno, nestalo u talasima nabujale Save i poginulo oko 7.000 prvopozivaca 13. puka „Hajduk Veljko“. Kakav tužan, neprebolan bilans koji, ni Evropa, ni svet, ne bi trebalo nikad da zaborave!

Spomen ploča na francuskom groblju u Zaječaru sa imenima francuskih boraca palih tokom oslobođenja Timočke krajine 1918. godine

Profesor Boža Đerić, 1922. godine, na Svetog Savu, piše u Pomeniku heroja pod naslovom „U spomen palim Timočanima“: –  Počev od 1912. pa do skorašnjeg dana, Vi, poput golaća Zeke Buljubaše, juriste iz boja u boj i sejaste svoje kosti na Crnom vrhu, Jedrenu, Bakarnom Gumnu, Kumanovu, Bitolju, pa na Pepelištu, Bregalnici, retkim Bukvama, Sv. Nikoli, Kadibogazu i oko Zaječara, i u Mačvi, na Ceru, kod Beograda, Tekije i Kladova, pa sve do albanskih gora, da i tamo svoje kosti rasejete. Pa i Krf vas nije poštedeo sa strašnim Vidom i Lazaretom. A što se solunskog bojišta tiče, ne mogu se svi okršaji izbrojati gde i Vi niste priložili svoj dragoceni udeo… I prođoše setni dani i zaciktaše tanke puške i polomiše se slabe kosti, i prosu se se opet Vaša krv na Kajmakčalanu…

Godine 1929, u centru Zaječara, na Velikoj pijaci, pred 10.000 ljudi, otkriven je spomenik „oslobodiocima u balkanskim i Prvom svetskom ratu“ na kome su, u lovorovom vencu, naznačena najvažnija mesta borbi timočkih divizija. Autor spomenika je vajar Frano Menegelo Dinčić. Tih godina između dva svetska rata i u ostalim opštinskim centrima Timočke Krajine, Boru, Knjaževcu, Negotinu, Sokobanji, Kladovu, Boljevcu i Majdanpeku otkrivaju se – kao i u selima – spomenici dostojni junačkih ratnika, najviše između 1920. i 1930. godine. (Samo u seoskom području zaječarske opštine 38 spomenika). Ipak, i posle tih godina niču jedinstveni spomenici kakve slobodarski svet do tada, pa i kasnije, nije video. Godine 1933., kao dug dičnim slobodarima, zasađena je „Šuma oslobodiocima“, nazvana i „Voćnjak oslobodiocima“. Iznikli su, s obe strane puta, od Prahova, preko Negotina, Salaša, Rgotine i Zaječara do Knjaževca i Svrljiga, drvoredi oraha. Akciju je pokrenulo Udruženje Krajinaca i Timočana u Beogradu i posvetilo je oslobodiocima u ratovima protiv Turaka, Bugara, Nemaca i Austrougara. Ovaj „živi spomenik“ jedanput je, 1982. godine, na potezu Zaječar – Knjaževac, neoprostivom odlukom tadašnjih vlasti, oskrnavljen, posečena su sva zdrava stabla. Posle je voćnjak obnavljan, tako da i danas ima i starih i mladih oraha. Ukupno je bilo zasađeno oko 20.000 sadnica, za svakog poginulog borca – stradalnika u Velikom ratu po jedno orahovo drvo, s večnom porukom: Da se nikad, dok je srpskog roda, ne zaborave ratnici smrti i vaskrsenja, najhrabriji vojnici čuvene Timočke divizije sva tri poziva.

Pripadnici Šumadijske i Timočke divizije

Večna im slava i hvala!

………………………………………………………………….

… Prvi svetski rat odneo je oko 10 milona žrtava. Na versajskoj mirovnoj konferenciji 11. novembra 1919, zvanično je saopšteno, Srbija je imala više od milion i 200.000 stradalnika ili 28 odsto ukupnog stanovništva. Od 182.000 interniraca, dve trećine ih je umrlo ili nestalo. Oslobođenje je dočekano sa  264.000 invalida, albanska golgota „progutala“ je 77.455 vojnika i 145.000 civila. Na Solunskom frontu poginulo je 36.477 vojnika. U 18 država u svetu je 1.815 srpskih grobalja sa 85.856 poginulih i umrlih  Na primer: grad Šabac je ostao bez 60 odsto muške populacije starosti 18 do 55 godina. Srbija je izgubila više od 50 odsto nacionalnog bogatstva.

Spomenik oslobodiocima u knjaževačkom selu Zubetinac

-Ti ljudi, Srbi, pokazali su junaštvo, pokazali su kako se brani otadžbina. I zato Veliki rat treba da bude nadahnuće za one koji dolaze… – smatra istoričar Miloš Ković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Kraj serijala

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije