NAJDRAŽI SU PESNICI DETINJSTVA

 34. susret Novokorićana u zaječarskom “Vidovdanu”

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac

Autor: Brana Filipović, 11. septembar

imgp4363

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zaječar-Novo Korito – Počelo je uobičajeno s nezvaničnom himnom „Raslo mi je badem drvo“, nastavilo s najlepšim srpskim pesmama Miroslava Ilića i Tozovca, s posebnom narudžbinom za Ljilju i Miroslava Jovanovića “Kuće male obojeno u belo“… Razglegla se pesma i svirka zaječarskom starom kafanom „Vidovdan“ sve do obližnjih sokaka i davno prestale s radom ciglane i cerepane. Predsednik udruženja Novokorićana razasutih po belom svetu, Slavoljub Živković održao je kratku besedu pozvavši zemljake i drugare iz detinjstva da se iduće godine, na 35. susret, okupe u većem broju.

-Lane nas je bilo 65, sad 48. U međuvremenu petoro više nije sa nama. Odaćemo im dužnu poštu… – rekao je Živković. Pošta je uz zahvalnost odata i Goranu Aleksiću, novinaru, koji je u 58. godini preminuo ostavivši sećanje da je godinama ubedljivo i s pažnjom vodio program u „Vidovdanu“.

imgp4361

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Uz razgovor za stolom, kaficu i piće uzavrela su sećanja na školkske dane u Novom Koritu, Zaječaru, Knjaževcu. Ove godine nisu stigli „naši iz Slovenije“, doći će idućeg 10. septembra garantovano i u kompletnom sastavu. Danas je došla Vukica iz Beograda, stigli su iz Vranja, Bora, Negotina, Kragujevca, Niša…

-Moja Ljilja i ja dograđujemo kuću u Novom Koritu. Decu smo izveli na put, radimo u Zaječaru, imaćemo dokolice u penziji da uživamo u mom zavičaju. Ona je od Loznice, iz Brezjaka, upoznali smo se u Novom Sadu na studijama, volimo društvo i s dragim ljudima često se sastajemo i život činimo srećnijim – kazuje Miroslav.

-Jao meni, pa moji Rođa i Mira ne vide da sam stigla – naglasi Vukica Maksimović, mladolika i lepa, razdragana, iz očiju joj sija radost i vedrina. Bila je danas u svom rodnom selu, sad je ovde sa svima da se zajednički provesele i podsete na prohujale godine. Usledio je čvrst zagrljaj, kao da se, reče domaćin Dragoslav Jovanović, „nisu videli sto godina“.

Dragoslav je organizator susreta, sve je obavestio tri nedelje ranije kako bi se spremili i planirali dolazak. Nije se rastajao od rođaka Rodoljuba Jovanovića.

-Desi se, iako smo blizu, da se ne vidimo češće, sad bar da se slatko narazgovaramo. Pogledajte kako su svi u elementu, svako je oduševljen što smo se okupili, jer pitanje je ko će idućeg septembra izostati. Život je čudo, ne zna se šta kog može da zadesi. Zato ne smemo propustiti ovakvu priliku da se bratski izljubimo – priča Dragoslav uz „roze“ crveniji od njegovog zanosom ozarenog, preplanulog lica.

-Nismo još naučili podmladak da dolazi i da se susreće na ovaj dan. To je zadatak svih – upozorio je Rođa.

imgp4369

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stalni gost Novokrićana, novinar Stojan Todorović, ispričao je u muzičkoj pauzi kako je upravo došao iz Negotina sa „Mokranjčevih dana“ odakle je za njegovu „Politiku“ izveštavao ravno 40. put, poslednjih 40 godina.

-Posebno se sećam „Mokranjčevih dana“ od pre 20 godina kada je akademik Ljubomir Simović, nakon uvodne besede, porglašen nepoželjenim u gradu muzike i vina. Govorio je o tome kako je Hajduk Veljko u oskudici municije od talira (zvečećeg novca) pravio topovsku đulad i tukao se s Turcima, a „ovi danas“, misleći na aktuelnu vlast, vredne talire stavljaju u svoje džepove. A u prvom redu sedela je partijska vrhuška koja je, ne čekajući, izdala naredbu direktoru hotela Ineks da se akedemiku uskrati boravak. I kada je Simović rano ujutru s koferima polazio iz hotela, sretenemo se u holu i sve ispriča šta ga zadesilo. Brzo sam napisao tekst i poslao uredniku koji je kasnije tražio što više da pišem o tome. Kada je „Politika“ sutradan izašla, od moje eksluzive – ni slovo. Svi drugi listovi kojima sam pomogao da napišu o celom slučaju ( jedini sam imao izjavu akademika) bili su prepuni ovog skandala. Tadašnji direktor, poznati Dragan Struja, bez ikakvog objašnjenja, sve je bacio.

-Čuj, brate, Stojane, sve je to zanimljivo, ali naruči jednu pesmu za rastanak ili novi sastanak, šta ti je volja – podseti ga kolega Rade Stojčić koji za idući 35. jubilarni susret pravi novi dokumentarni film o Novom Koritu i Novokorićanima.

-Pa, neka to bude… bude, prva Tozovčeva zlatna pesma „Ispod lipe kraj potoka…, a može i ona „Oj, Leno, Leno…“, sve su mu pesme ko dukati, em biseri sjajni. I društvu, pa i njemu, da bude po volji, Stojan je odrecitovao četvrtinu Mikine „Poeme o Vojvodini“ i s ljubavlju izgovorio najljubavnije stihove velikog Jove Dučića.

Vukica je sve vreme ne trepnuviši slušala i tiho i duboko više puta uzdahnula:- Volim Dučića što je bio i ostao veliki, možda najveći, srpski patriota i pesnik, ali još draži su mi ovi moji drugari, pesnici mog detinjstva, moji Novokorićani…

imgp4377

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije