NA POGREŠNOJ, NAŠOJ OBALI (7)

Autori: Dobrila Filipović i Brana Filipović

Objavljeno u sklopu projekta sufinansiranog od strane opštine Negotin: “Stradanje 13. puka “Hajduk Veljko” 1914. – junaci Legeta, ponos Negotinske Krajine” (7)

(Na naslovnoj fotografiji: otkrivanje spomenika legetskim žrtvama 23. septembra 1923.)

Na zahetv saveznika, prvenstveno Francuske i Rusike, Vrhovna komanda Srpske vojske, posle bitke na Ceru, početkom septembra 1914., naradila je Prvoj i Drugoj armiji da premoste Savu i napadnu austrougarske položaje u Sremu, kako bi se sprečilo prebacivanje neprijateljskih trupa na istočni i zapadni fromt. Posle poečtnog uspeha Timočke divizije prvog poziva i 13. puka “Hajduk Veljko” Austrijanci su sa svežim snagama probili mostobvran između Čevrntije u Mačvi i Legeta kod Sremske Mitrovice. Timočki prvopozivci, mladi Negotinci i Krajišnici, junački su se borili dok su imali municije, posle je usledila – najveća katastrofa u pobedničkoj ratnoj 1914. U prvoj srpskoj plavoj grobnici, u mutnoj reci Savi, ostali su zauvek mladići sa istoka Srbije, mnogi su izginuli i najviše zarobljeni. Nestao je ceo herojski 13. puk. Najstravičnija noć slavne Timočke divizije ostala je, u nemalo segmenata, do danas nerasvetljena.

Na pogrešnoj obali 4-min

Milić J. Milićević daje naslov svojoj knjiiz NA POGREŠNOJ OBALI s podnaslovom Poraz trupa Timočke divizije u bici kod Čevrntije (na Legetu) 6. septembra 1914. godine kako bi u prvom odeljku SEĆANJE NA PORAZ isto tako pridodao podnaslov Čevrntija (Leget) u istorijografiji. On već u početku podseća da je ova bitka „verovatno najveći poraz srpskog oružja tokom čitavog Velikog ili Svetskog rata 1914-1918. godine“. Čevrntija je, nastavlja Milićević, karaula na desnoj, mačvanskoj obali Save, odakle je započet prelazak Timočke divizije prvog poziva, Leget je polje na levoj obali Save, najtačnije mesto bitke, dok su Šašinci selo nedaleko od Rume, gde su se vodile žestoke borbe.

… Srpski poraz na Legetu nije ostao istorijski nezabeležen, mada je, između dve velike pobede na Ceru i Kolubari, potisnut u drugi plan. Ipak, teško je pronaći neku studiju ili monografiju o Velikom ratu da se ne spominje legetska katastrofa. Doduše, sve je škrto, na najviše desetak stranica. I sva ova dela nastala su posle Drugog svetskog rata. Njihovi autori, sem u jednom slučaju, bili su vojnici. Milićević napominje da se „bitka na Legetu spominje u najspecifičnijoj formi u delu Toše Iskruljeva… a njegov istorijografski doprinos je praktično nemerljiv“. Delo je pisano nakon 1930. godine, a Iskrurljev je savremenik i  podizanja spomenika na Legetu 1923. Na isti način sazdana je i monografija dr Radovana Srdića koja je, uprkos objavljivanju dva izdanja ( u međuvremenu izašlo je i treće izdanje) ostala široj publici nedovoljno poznata. To je celovito delo posvećeno iskljućivo ovoj bici. Mnogi od autora tekstova i publikacija o ovoj temi su i neposredni učesnici događaja: Dragiša Stojadinović, Mileta Zdravković, Dušan Putniković, Petar Kosić. Oni su često i protivurečni iako su bili na istom mestu i u isto vreme, na istom poprištu. Prilozi su najčešće objavljivani na „okrugle“ godišnjice, pa su tako za 50-godišnjicu bitke na Legetu jedino objavljen članci u Politici i NIN-u ( Zabeleške starog ratnika ) o svedočenju Dragiše M. Stojadinovića. Prvi tekstovi su objavljeni u Ratniku 1922. i 1923. U svim ovim napisima autori su saglasni da „Timočka divizija generala Kondića nije bila opremljena za ovakvu akciju“, od pontonske opreme do streljačkog oružja iz Rusije za koje vojska nije bila obučena. Različito su prikazani akteri poraza. Po jednima to je vojvoda Stepa Stepanović, po drugima general Vladimir Kondić. General Petar Kosić u intervju Mladenu Žujoviću 1923. u Parizu izneo je najduži spsak krivaca, čak 27. Nije poštedeo ni jednog komandanta.

Na pogrešnoj obali 2-min

Milićević dalje beleži i objašnjenja pod naslovima Metrijalni spomenici legetske bitke, o Legetu i Čevrntiji na spomen- obeležjima i u književnim delima kako bi drugi odeljak nazvao PORAZ – Linije fronta posebno se osvrćući na „Saveznički pritisak na Srbiju i njen odgovor“; potom podseća na događaje „Na terenu“ i pokretanje vojske ka Savi. U odeljku TIMOČKA DIVIZIJA: komandant i ljudstvo konkretno, sa obiljem podataka, opisuje stanje komandnog kadra, opremu, streljačko naoružanje, te sam čin prelaska preko velike reke… „Do podneva su prebačene sve srpske snage, oko 7.000 ljudi koji će se istog dana suočiti sa neprijateljem“. Oko osam sati uzjutra, na desnoj obali Save, pojavio se i komandant Druge armije Stepa Stepanović sa pratnjom. Vojvoda je prelazak povoljno ocenio, a jedina pritužba bila je na Kondićev raport da je bilo „tegljenja i muvanja“, kašnjenja u prebacivanju koje je trebalo ubrzati. Ostale kritike vojvoda nije izneo… Vojvodin boravak na Čevrntiji okončan je posle 10 sati. Za razliku od Stepanovića, načelnik Štaba armije, pukovnik, Voja Živanović izneo je niz negativnih opaski koje su se pokazale vrlo umesnim. „Prerlazak reke nalikovao je cirkuskoj predstavi u kojoj je glavnu tačku izvodio komandant 13. puka Dragutin Ristić“. Sledi podnalsov BORBENO NADIGRAVANJE, a potom i poznata priča o spašavanju zastave 13. puka s nekim do sada nepoznanicama „o stvarnoj slici“, mada je spektakulatna epizoda najčešće isticana i prihvatana, čak i u vreme komunističke Jugoslavije. Poglavlje KATASTROFA dovoljno svedoči o tome kako je došlo do propasti 13. puka i neizbežne izgibenije. U trećem delu knjige „Teško pobeđenima“ s podnaslovom 7. septembar 1914. opisuju se jezivi osvetnički hirovi neprijatelja…

Na pogrešnoj obali 1-min

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije