“MILOŠ JE FUDBALSKI MAĐIONIČAR” (8)

Autor: D. Filipović

 

Nezaobilazan je najčuveniji i najslavniji među tadašnjim veličinama – Miloš Milutinović – “Plava čigra”. Karijeru je započeo u podmlatku Bora sa 15 godina, za prvi tim je zaigrao samo godinu kasnije. Za njega je Stjepan Bobek rekao: “Tako raskošan talenat ovde još nisam video. On je fudbalski mađioničar”.

Na turniru Evrope u Kanu 1950. godine omladinci Jugoslavije, nakon sjajnih pobeda nad vršnjacima Francuske, Severne Irske i Austrije, osvajaju šampionski trofej. Bila je to prva medalja Jugoslavije u omladinskoj konkurenciji u fudbalu. Miloš Milutinović proglašen je najboljim igračem. Naša reprezentacija u njegovom imenu od tada dobija nezamenljivog centarfora, kapitena i golgetera. Nakon turnira u Kanu Miloš se vraća u Bor i sa 16 i po godina postaje zvezda. Posle mnogo peripetija i skandala 1951, umesto u Zvezdu, prelazi u Partizan, gde je za sedam godina odigrao 198 utakmica i postigao 190 golova postavši najefikasniji Partizanov golgeter svih vremena. Godine 1960. Milutinović postaje član slavnog minhenskog Bajerna, a potom igra u Francuskoj. Bio je i naš savezni selektor, trenirao je i najpoznatije klubove u Meksiku, Turskoj i još nekim zemljama, trenirao Partizan i Velež, odlazio i vraćao se. Pokatkad je navraćao u “svoj Bor” i sastajao se sa starim drugarima iz kluba i Tehničke škole, obilazio tetku po majci Dragu, intersovao se za Basen i grad. Nikad nije zaboravio 1941. godinu kada je kao osmogodišnjak iz Nove Varoši sa braćom došao u Bor. Tu, na poljančetu kod današnjeg Dupleksa, igra za svoju ulicu, kako bi već 1946, osnivanjem podmlatka Bora, iskazao raskošni talenat. Upamćen je i kao iskreni patriota, dobričina, velikan sporta. Umro je u Beogradu 27. januara 2003. u 70. godini života. Ovako, pod naslovom “Sećanja na Miloša Milutinovića” , u “Beležnici”, Bor, 2016, piše Branislav Milenković Bane, nekadašnji fudbaler i hroničar Bora, završavajući: “Miloš je bio naš najpoznatiji i najpopularniji sugrađanin – jesmo li mu se dostojno odužili”.U jubilarnoj 2019, 4. jula, Gradsko veće Bora prihvatilo je predlog da jedna ulica u obližnjem Brestovcu nosi njegovo ime. U istom mestu ulicu dobija i legendarni Budimir Buda Gojković. Iako je Brestovac najbliži Boru, bilo je, zasigurno, mesta za njih dvojicu i u gradskom ambijentu, tamo gde su i ostavili neizbrisivi trag.

 

Miloš Milutinović sa poklon uspomenom dobijenom od FK Bor, njegovog matičnog kluba

-Apsolutno se slažem da je Miloš trebalo da dobije ulicu u gradu svoje sportske mladosti. Njegov lik je i na ulazu u stadion, ali ova nepravda, može lako da se ispravi – šta ćemo i kako dalje, osnovno je i najaktuelnije pitanje. Ostajem pri stavu – da bez pravih ličnosti u stručnom i rukovodećem timu kluba, nema ni rezultata. Ako dođemo do posvećenih, uglednih i sposbnih ljudi – eto i para i uspeha. Uvek sam, pre svega, za stručnost i znanje. Verujem da će Bor, pre ili kasnije, krenuti putem stare slave – kaže generalni sekretar Saveza sportova grada Bora, Staniša Aksić.

U saveznoj ligi čekale su veće obaveze. Zato je, u startu, ojačan igrački kadar: dovedeno je osam novih fudbalera među kojima i neki iz prvoligaških klubova. Pristigli su i talentovani omladinci. Uprava menja (ne zna se iz kojih razloga) trenera Purića trenerom Zirojevićem. Nakon prve utkamice u novom društvu i prvog poraza protiv Zemuna stiže borski trener Arunović. Sa njim i prva pobeda – čačanski Borac, 25. avgusta, gubi sa 2:1. Posle prvenstvene pauze ekipu preuzimaju Boris Marović i Ljaskovski. Oni su se odlično snašli. Predsednik kluba bio je Dragoljub Mrašić koga kasnije zamenjuje Vitomir Jojić. Tokom prvenstva dolazi golman Kika Radunović koji jesenju polusezonu završava kao najbolje ocenjeni domaći igrač. Na kraju jeseni Bor je treći, što je za novajliju uspeh vredan svake pažnje. Ekipa je igrala u sastavu: Kika Radulović, Rajzner, Bušetić, Ilić, Vejić, Dimitrovski, Stojadinović, Kačar, Mitić, Murganović, Spasojević i Pilčević. U proleće, u trećem kolu, 16. marta 1964, posle poreza i jedne nerešene utakmice, gostuje Priština i gubi – 6:1. Na kraju 1963/64. sezone i prvog nastupa u Drugoj ligi Bor je izvanredan – drugi. Uknjiženo je 37, pet bodova manje od prvoplasirane Sutjeske. Murganović je postigao 13, Kačar 10, Spasojević 5, Ljumović 3, a po jedan gol Štula, Bušetić, Mrvoš, Pilčević i Radunović. Svih 15 utakmica odigrali su samo kapiten Juga Vejić i krilni napadač Pava Rajzner.

 

Pavo Rajzner (drugi s leva), dugogodišnji kapiten FK Bor, na utakmici sa Slovanom iz Bratislave u revanšu šesnaestine finala Kupa pobednika kupova Evrope 1968. godine

Ove sezona pamtiće se i po prijateljskim utakmicama Bora sa inostranim klubovima na svom stadionu. Protv grčke Dokse 7:1, Istočnog Berlina 4:0, Benkovski – Vidin (Bugarska) 4:0, CSKA Sofija 1:1.

-Moji roditelji bili su rodbinski vezani sa Pavom Rajznerom. Kao dečak sećam se kada je napuštao porodična slavlja i veselja i odlazio, ne samo na utakmice, nego i treninge. Bor i fudbal za njega bili su sve i sja. Bio je tužan kada je 1973. predao kapitensku traku i oprostio se od aktivnog igranja. Zamenio ga je drugi veteran, Tomić. Kakav zanesenjak, kakva pozitivna energija. Jedino takvi sportisti i ljudi, s toliko posvećenosti mogu da vrate Bor u zdrave fudbalske tokove– odlučan je profesor Žika Rakić.

Na naslovnoj fotografiji: Poseta Miloša Milutinovića jula 1966. godine igračima svog matičnog kluba prilikom odigravanja prijateljske utakmice između Bora i varšavske Polonije (1:2). Stoje: Rajzner, Efremov, Milojević “Re”, Radulović, Milutinović, Perišić i Ranković. Čuče: Grujić, Tomić, Spasojević, Paulinc i Živankić.

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „STO GODINA FUDBALSKOG KLUBA BOR I KAKO DALJE” i sufinansiran je iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije