“MAJSTORICA VEKA” ZA DRUGU LIGU (7)

Autor: D. Filipović

 

Predstojali su veliki dani za borski fudbal. Trener Purić sprema tim kao da se odlazi na svetsko prvenstvo, navijači dane i noći provode na stadionu, čekao se Dan D – 16. jun 1963. Bor kod kuće, pred 8.000 gledalaca, dobija užičku Slobodu sa 2:0 golovima Murganovića i Zorana Mladenovića. U uzvratnoj utakmici Užičani pobeđuju istim rezultatom, mora da se igra majstorica. Odluka je da se megdan podeli na stadionu JNA u Beogradu. Kakva urnebes, kakav doživljaj. Prvo poluvreme – 2:0 za “rudare”. Kraj istorijske utakmice dočekan je rezultatom 4:1. Momak “sa pirita”, Nedeljko Pilčević Pilac, postiže dva zlatna gola, jedan, nezaboravni sa 30 metara. I počasni gol za Slobodu dao je Boranin, Dragoslav Milivojević Re izuzetnom lepim – autogolom. Niko mu nije zamerio. Jer, konačni cilj je dostignut – Bor je u Drugoj saveznoj ligi. Slava je pripala sjajnoj ekipi: Sokočanin, Ninić, Bušetić, D. Milivojević, Vejić, Mrvoš, Rajzner, Pilčević, Kačar, Murganović, Ljumović.

Dva najbolja golgetara FK Bor ranih šezdesetih: Stojan Kačar i Stojimir Murganović-Stole

– Za tu “utakmicu veka” spremali smo se kao nikada. Za sve nas je igranje u Beogradu i na stadionu JNA bilo nešto veličanstveno, kao san. U sklopu treninga razgledali smo glavni grad, posetili spomenik Neznanom junaku na Avali. Bilo je neke pozitivne treme, jer znali smo da ceo Bor živi za taj dan. I zaista, nakon sjajne pobede, usledio je što brži povratak kući, među svoje najvernije navijače. Mnogi su biciklima, pa i peške pošli prema Crnom vrhu i Žagubici kako bi nas prvi videli. Na Drugom kilometru s nestrpljenjem je čekalo hiljade ljudi. Kada smo stigli nastala je opšta panika – narod nas je na ramenima nosio do hotela “Srbija”. Na Trgu oslobođenja, preko puta hotela, ceo grad je na nogama. Slavilo se celu noć do zore. Ceo mesec dana radosti i veselju nije bilo kraja. Možda su to bili i najlepši trenuci u celoj mojoj karijeri – često je voleo da kazuje prijateljima, uvek dostojanstveni gospodin sa stilom, Nedeljko Pilčević govoreći i kako je “bomba” Murganovića na stadionu JNA bila malo remek delo.

Najvredniji uspeh komentarisan je na razne načine, najviše se govorilo o najzaslužnijim i najkompletnijim fudbalerima poniklim u “gradu bakra”. Prepričavale su se majstorije, pa i legende o Volođi Ljaskovskom, Jugoslavu Vejiću Jugi, Dušanu Kirhneru, Francu Paulincu, Milošu Gojkoviću Pipi, Budi Gojkoviću, Milošu Milutinoviću. S dužnom pažnjom spominjani su i sportski radnici, među njima posebno doajen Svetislav M. Jovanović (bio i predsednik kluba) koji se u rukovodstvu kluba nalazio od 1944. do smrti, 1980. godine.

Jugoslav J. Vejić, centarhalf FK Bora

Najveći uspeh striktno je vezan i za nove osnivače kluba – RTB i Opštinu Bor. Oni su, uz opštu podršku radnika i građana poslednju deceniju, obezbedili uslove za nesmatano takmičenje i  rad uprave. U javnosti se, ponetom najnovijim podvigom, nametnulo pitanje – koji je idealni tim od 1948. pa do 1963. U nekim zapisima (spominje se dopisnik sportskih listova i ekonomista u RTB-u, Ranko Blagojević) o igračima i mestu u timu sačinjen je spisak o “nosiocima igre po linijama tima”. U prvoj liniji su golmani: Glavaški, Ristić, Marinković, drugi red, uža odbrana: Stamenković, Milićević, Nemedi, Conić, treći red, odbrana i vezni igrači: Kirhner, Stanojević, Vejić, Mirčić, Sjekoća, Jovanović, Kamenjarević, vezni igrači i napad: Slana, Janjić, Aničić, Murganović, Panić, Belić, Vranov, Vučković. Fudbalski stručnjaci nisu krili laskave ocene pripisujući raskošan talenat u jugoslovenskim okvirima Budi i Miloradu Gojkoviću, Ljaskovskom i Milošu Milutinoviću.

-I kasnije, osamdesetih godina Bor je plenio igrom i privlačio publiku od Kladova do Sokobanje, od Zaječara do Paraćina. Iz moje familije trojica Terzića igralo je za crno-bele, Marko je danas kapiten i trener. Moj sin Predrag Peđa bio je rezerva Goluboviću, tri godine je branio, bio je među najmlađim prvotimcima i golmanima u istoriji ovog kluba. Aca je uglavnom igrao u Rudaru, ali svi smo bili čvrsto vezani za stadion kod Železničke stanice. Godinama je desetine navijača iz Rgotine odlazilo u Bor da gleda svoje ljubimce. Kako dalje? Treba se ugledati na staru gardu, na to kako rade najbolji i najveći. I danas ima potencijala, i sad bih da sam mlađi, ako treba i pešice, odlazio da navijam za naše “rudare”. I to nešto znači – ističe Miloš Terzić iz Rgotine.

Dragan Buca Poledica (u sredini), veliki zalubljenik u FK Bor, 4. avgusta ove godine sa prijateljima na Stolu

-Moj otac i stric su uvek bili uz FK Bor, pa je razumljivo što sam i ja “dete tog kluba”. Bio sam u Upravi, generalni sekretar, navijač, sve što je trebalo. Za mene je poseban utisak ostavio neumorni Žmirko Nikolić, igrao je dve decenije za Bor, verujem da je među trojicom, četvoricom rekordera po broju odigranih utakmica. Golove je davao s lakoćom, čak i u starijim godinama. Sada živi kod Bojnika u svom selu, pokatkad navrati u Bor. E, takvi kao Žmirko mogu da pokrenu “mašineriju” i da, uz složnu i sposobnu upravu (sa šefom kakav je recimo bio Milinko Živković), vrate stari sjaj – pričao je iskreno, iz srca, Dragan Buca Poledica 4. avgusta 2019. na planini Stol okupljenim planinarima.

 

Na naslovnoj fotografiji: Tim FK Bor koji je započeo takmičenje u Drugoj saveznoj ligi 1963. godine. Stoje: Vejić, Sokočanin, Milivojević, Ninić, Paljković, Bušengić, Mrvoš; kleče: Razjner Pavao, Pilčević, Kačar, Murganović i Ljumović.

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „STO GODINA FUDBALSKOG KLUBA BOR I KAKO DALJE” i sufinansiran je iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije