KRAJINCI PEVUŠE SVOJU HIMNU „TAMO DALEKO“… (14)

Autori: Dobrila i Brana Filipović

 

Pri prelasku bespuća Crne Gore, kasnije i Albanije, masovno se smrzavaju i sahranjuju iznemogli vojnici, ali i – oružje. Zakopano je 300 topova i mnogo ostalog naoružanja. Taj nemili čin uništenja pobedničkog oružja sa Cera i Kolubare, Drine i Kosmaja, Suvobora, bio je toliko bolan da su vojnici i oficiri naglas plakali. I vojvoda Stepa pustio je suzu… Do početka februara 1916. sva Srpska vojska je na Krfu, obe Timočke divizije stižu 2. februara, kako bi se, od 9. do 30. marta, sjedinile u jednu Timočku diviziju. Ostrvo Vido postaje srpska „plava grobnica“ u kojoj je, zbog nedostatka prostora, u morskim vodama sahranjeno između 5 i 7000 umrlih vojnika, među njima veliki broj Timočana. Preživeli, nakon obuke i oporavka, od 12. aprila, prebacuju se u Solun. Tamo nastaje i čuvena pesma, više himna, „Tamo daleko“. Timočani  je, uz „Kreće se lađa Francuska“, sdušno pevuše u šatorima neznajući da su autori njihovi zemljaci, negotinski učitelj i pesnik, Mihajlo Zastavniković i muzičar u orkestru Kraljeve garde, Đorđe Marinković, rodom iz kladovskog Korobova. Neki stihovi  su i direktno vezani za zavičaj: „Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad, Tamo mi spališe crkvu, u kojoj venčah se mlad“…

Komandant Timočke divizije, đeneral štabski pukovnik, Vojislav Živanović odlazi na novu dužnost i oprašta se u Solunu od svojih vojnika biranim rečima:

Pukovnik Vojislav Živanović, komandant Jugoslovenske divizije na Solunskom frontu

-…Junaci, čast mi je i ponos što sam komandovao vama koji ste se onako hrabro borili  u Mačvi, u Pocerini, kod Lazarevca i Drena, na Kosmaju, na Pacanskom visu i Kovioni, na Avali, Torlaku, Razbojištu i kod Beograda, oko Pirota i Leskovca, kod Bojnika i Lebana, u planinama na staroj granici i u ranije zvatoj stroj Srbiji. Ja se ponosim vašom izdržljivošću i istrajnošću prilikom probijanja kroz alabanske krševe, gde smo se borili sa glađu, zimom i divljim arnautskim plemenima, koja su nas sačekivala i mučki iz zaseda napadala. Pre nego što vam kažem “s Bogom”, smatram za dužnost da vam se najtoplije zahvalim: oficirima na svesrdnom potpomaganju, a podoficirima i vojnicima na hrabrom držanju u borbama i revnosnom vršenju svoje dužnosti. Imam i jedno da vam stavim u amanet. Junaci, u borbama na koje vas malo čas podsetih i prelaskom preko Albanije, pao je veliki broj naših drugova. Mnogi su od njih ostavili stare roditelje, sitnu decu i nejake braću i sestre. Sećajte se često tih svojih drugova i, kada se budete vratili svojim domovima, ukažite njihovoj siročadi pomoć koliko god budete mogli, i smatrajte ih isto onako kao da su i vaša porodica.Tim ćete činiti najlepši pomen svojim palim drugovima i to neka im bude od vaše strane najskupocenija voštanica.

Junaci!

Pri rastanku, preporučujem vam da se i ubuduće pokažete hrabrim i da najsavesnije potpomažete i izvršujete naređenja vašeg novog komandanta divizije i da posvedočite lepo mišljenje koje sam o vama dao predstavljajući vas kao dostojne potomke Hajduk Veljka i Stevana Sinđelića. Imajte na umu da je veći deo naših muka prošao, naši neprijatelji nisu više onako silni i jaki kao što su ranije bili. Nama ostaje da još jedared napregnemo svoje sile, te da zajedno sa našim saveznicima slomimo dušmana. Samo uzdanjem u Boga i punim poverenjem u našeg dičnog vrhovnog komandanta. Da živi naš vrhovni komandant, Njegovo kraljevsko visočanstvo, prestolonaslednik Aleksandar. Zbogom Timočani!

Pukovnik Đoro Dokić, Solunski front, Druga armija, komandant drugog ešalona Timočke divizije

Komandu nad već slavnom divizijom posle osvojenog Kajmačalana preuzima pukovnik Ljubomir I. Milić (divizija sad broji 12.245 vojnika). Godina 1917. i polovina 2018. prolazi u iscrpljujućem rovovskom ratu. Sredinom septembra dolazi do proboja Solunskog fronta, a 29. septembra potpisuje se kapitulacija Bugarske. Ovaj čin u moralnom smislu najviše je značio timočkim vojnicima, jer su Negotinska i Timočka krajina kao niko propatile pod okupacjom Bugara.

„Uspomene medicinara  Timočke divizije Milorada Dragića na povlačenje Srpske vojske 1915.“ , naziv je teksta objavljenog u „Razvitku“ 2004. godine:

„Pored malih šatora naših Timočana iz Vražogrnca, Rgotine, Zvezdana, Grljana, Marinovca, vlaškog sela Valakonja i ostalih sela za koje do tada nisam znao ni da postoje,  počeo sam da upoznajem dušu naših seljaka… tu na domaku bugarskih rovova razgovarao sam sa ovim skromnim, namučenim i čestitim seljacima. Slušao sam ih kako pričaju o svojim selima, o njihovim domovima, ženama i deci…pitali su se da li će se ikada vratiti kući da vide svoje…brinuli su da li im porodice imaju hleba, jesu li zdravi, ima li ko da ih leči, jer su znali da su svi lekari pozvani na ratnu dužnost… Tako sam čuo da spominju lekara Lazu Ilića…iznenadilo me je s koliko su poštovanja, ljubavi i simpatija ovi seljaci – ratnici govorili o njegovom ponašanju, o dobroti i poštenju ovog čoveka. Kada se rat završio rastao sam se od mojim ratnih drugova. Docnije sam, s vremena na vreme, dolazio u Zaječar i istočnu Srbiju… Dragiću su ratovi oteli 11 godina života.

Spomenik oslobodiocima u balkanskim i Prvom svetskom ratu u centru Negotina podignut 1930. godine

 

Na naslovnoj fotografiji: Živojin Đergović iz Minićeva, Solun, 1917.

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije