GAMBETU DOČEKALI PEVAJUĆI MARSELJEZU NA KOLENIMA (32)

Autori: Dobrila i Brana Filipović

 

Na naslovnoj fotografiji: Zaječarci su francuske oslobodioce 1918. godine dočekali cvetnim slavolucima nalik Trijumfalnoj kapiji 

Srbija i Timočka krajina i danas, s ponosom, čuvaju uspomene na svoje oslobodioce. Jer, kako  zaboraviti 13. oktobar 1918. kada su naše jedinice i Konjička brigada francuskog generala Gambete oslobodile Pirot, dva dana kasnije Svrljig i Kalnu. Šesnaestog oktobra oslobođen je Knjaževac, a gonjenje neprijatelja nastavljeno je prema Zaječaru i Negotinu. Druga kolona krenula je prema Boljevcu, Brestovačkoj banji, Zlotu i ka Dunavu do Donjeg Milanovca i imala je zadatak da spreči rušenje Borskog rudnika i Majdanpeka… I zaista: neprijatelj u povlačenju  nije ni dirnuo Borski rudnik, tako da je proizvodnja uskoro mogla da se obnovi. Ostalo je samo neizbežno sećanje – da su tokom Velikog rata u Boru bile tri okupatorske vojske: bugarska, austrougarska i nemačka. Najviše zlodela činili su Bugari ne prezajući od ubistava, pljački, uništenja opreme i imovine. Sprovodeći nasilnu denacionalizaciju  odvodili su radno aktivno stanovništvo u rudnike u Bugarsku. Uzurpirali su kontrolu nad Borskim rudnikom uspevši da proizvedu više od 20.000 tona bakra. Zbog nedostatka domaće radne snage pribeglo se dovođenju više stotina ratnih zarobljenika. U Boru su vladali gotovo robovski uslovi rada. Potkraj 1915., zbog bugarskog zuluma, 5.000 Srba, najviše iz Timočke krajine, izbeglo je u Rusiju. Ostalo je zabeleženo sećanje negotinskih izbeglica,  a najpotresnije svedočenje je 15 – godišnje Belke Mihajlović,  koja je s porodicom preko Odese stigla u Sibir. Zabaleženo je i sećanje Negotinke Ljiljane Lješević, unuke jednog od izbeglica, kao i još nekih Timočana. Oni su opisali i 50-dnevni povratak u „milu Srbiju“ nakon političkih previranja 1918. u Rusiji.

Spomenik oslobodiocima u Novom Koritu, odakle je Mišić započeo vojničku karijeru

I dok se regularna vojska, sredinom oktobra 1918., nalazila oko Kalne i Svrljiga, dignut je ustanak u okolini Zaječara. Seljaci su porušili prugu Zaječar – Negotin, tako da su Nemci bili primorani da nastupaju drumom. Neki dan kasnije, seljaci Zlota i Šarbanovca, porušili su uskotračnu prugu Zaječar – Paraćin; jedan voz izbačen je iz koloseka. Poginulo je pet neprijateljskih oficira.

Solunac Gavril Petrović iz knjaževačkog Bučja

Ponovo je svanula sloboda nad Timokom i Krajinom.

U timočkim divizijama časno se borilo 40.000 vojnika i oficira, blizu polovina, njih oko 20.000, stradalo je u Velikom ratu. To je ceo današnji Negotin sa okolinom, što je, primerice, četiri puta više stradalnika nego u Drugom svetskom ratu (4.260 poginulih).

Nakon oslobođenja, francuski general Gambeta,  1922. godine, u „Politici“, s puno emocija, evocira uspomene o oslobađanju Srbije i Timočke krajine…

Spomenik palim ratnicima 1912-1918. u Tamniču kod Negotina

“… Nema sumnje, moja braća iz Francuske, kada su ušla u naš oslobođeni Alzas, nisu naišla na nežniji, bratski doček… U Knjaževcu sve ono što je moglo da se kreće izašalo je na ulaz u varoš i klečeći na kolenima pevalo našu Marseljezu, dok su prolazili oni koji su im doneli toliko željenu slobodu. Pa, kako me je, na sred druma za Pirot, sačekala jedna stara, vrlo stara žena. Bila je sirota, ništa nije imala, sve su joj bili odneli. Ponudila mi je jednu jabuku. Ja sam je uzeo sa istim uzbuđenjem s kojim sveštenik prima pričešće. Pa, u Negotinu kada smo stigli 21. dana kada smo prešli preko Crne pošto smo zarobili 60.000 neprijatelja, zaplenili 250 topova i zaplenili znatan materijal i oslobodili ceo istočni deo Srbije…  S kolikim smo uzbuđenjem gologlavi prošli ispod slavoluka na kome je sijala blagoslovesna slika velikog srpskog kralja Petra; kroz ceo onaj narod, koji je u radosti, u oduševljenju što je spasen baš onog trenutka kad se neprijatelj spremao da strelja njegove taoce i da spali njihove kuće – klečao oko nas na kolenima i molio se Bogu i krstio pobožno. Mogu li zaboraviti kada smo puzali po njegovim planinama, pod maglom, po blatu i zimi, s kakvom je usrdnošću srpski seljak delio sa nama svoj hleb? S kakvom smo ljubavlju svuda primani u kuću, s kolikom predusretljivošću je nesrećni Srbin delio s nama mršavi zalogaj koji mu je ratna pustoš ostavila. Nekada je od svega toga ponikla moja ljubav prema ovoj plemenitoj zemlji, po svemu tome razumeo sam srce Srbinovo i zavoleo njegovu otadžbinu…”

Francuski general Gambeta, oslobodilac Timočke krajine

Gambeta je proglašen počasnim građaninom Negotina i Krajine. Podignut mu je, zajedno sa njegovim izginulim ratnim drugovima tog kraja, 1931. godine, veličanstven spomenik na najlepšem mestu, u centralnom gradskom parku.

Naš novinar i pesnik Brana Filipović, posvetio je, kao dug oslobodiocu, generalu Gambeti, nekolike stihove:

 

General na alatu belom

Zavoleo veliko srce Srbinovo,

Upamtio jabuku starice

na putu za Pirot,

U plemića zaigralo srce seljakovo,

Branio Krajinu i Timok ne žaleći život.

I kad je cela kneževa varoš

klečeći pevala Marseljezu,

I kad je u jurišu solunskom

Farncuz uz Srbina ginuo,

Tamo, na Vardarsko-Topličkom potezu,

Gambeta se do šajkače i opanka vinuo.

Srpski seljak i poslednji zalogaj

Delio s dušmanima,

I zato se klanjam

Tim presvetlim ljudima,

Jer, cenim narode i vojnike po delima,

I koliko im je zlatno srce u grudima.

Žorž D San, u blizini Šistekovog okna,

Napomičan, obraze zaliva suzom vrelom,

I njemu se ostavrio deo solunskog sna,

Gambeta i danas Srbijom

Jezdi na alatu belom…

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije