DOPISNE KARTE TIMOČKIH RATNIKA (16)

Autori: Dobrila i Brana Filipović

 

Potkraj ratne 1914. godine i stravičnih bitaka na Drini, Ceru, Legetu, Gučevu i Mačkovom Kamenu, Kolubari i Suvoboru, Srpska vojska iscrpljena i stalno napadana od neuporedivno snažnijeg neprijatelja povukla se dublje, u pozadinu, kako bi predahnula… Bilo je vremena i za javljanja kući, najbližima. Stizale su ratne dopisnice rodbini i sa fronta, iz Francuske, sa lečenja po savezničkim vojnim bolnicama širom Afrike, iz  Alžira i Maroka, Tunisa,…najviše iz tuniskog lučkog grada Bizerta.

– Ovo je dopisna karta srpskih ratnika od 8. jula 1915. na kojoj piše: Pisati se mogu samo privatne stvari. Karta će biti uništena ako se izlažu vojničke stvari. Adresa: gospođicama Seki i Kici M. Dimitrijević, trg Donji Milanovac, Rudna Glava…Devojke su živele u selu Rudna Glava između Bora i Majdanpeka, a kartu je poslao, vojnik “negde sa položaja”, njihov ujak Nikola. Ovu dopisncicu i pregršt ostalih “ratnih pisama” čuva Momčilo Moma Jovanović, “živa legenda” Borskog rudnika bakra i najstariji hroničar Bora i okoline. Čitamo kartu s lepim rukopisom pisanim mastilom, a na čijoj poleđini su državna obeležja Kraljevine Srbije:

“Ujkine devojke, ujka vam piše svakog dana, ali se vi ne javljate. Slušajte mamu i babu, nemojte da idete bose po vodi. Nemojte da skitate u selu i u Crnajki. To ne smem da čujem. Seka neka piše tati, ujki kako ume, ne treba da se stidi. Babi ljubim ruke, a mamu i vas  grlim i ljubim. Vaš ujkica”.

-Bio je to Živojin Micić. Vratio se posle 1918. sa činom potpukovnika. Dugo je bio sreski načelnik u Zaječaru. Umro je 1932. – priča Moma podsećajući da je dopisnica bila izdanje Inspekcije pošta srpskih armija.

Iz 1915. izdvajamo “razglednicu” na čijoj poleđini je premoreni srpski vojnik pored oronulog zida, najverovatnije u snu. Uz njega je i puška naslonjena na zid. (To je jedna od mnoštva izvanrednih fotografija čuvenog reportera Samsona Černova, Jevrejina ruskog porekla i francuskog državljanina, jednog od najvećih prijatelja Srba koji je dobrovoljno o balkanskim ratovima izveštavao za francuski Ilustration, a potom ostao i u Velikom ratu i sa našom vojskom  preživeo albansku golgotu.Toliko je zavoleo Srbe da je u Solunu, od kuma, generala Bože Terzića, dobio  ime Aleksandar i prešao u pravoslavnu veru).

Čitamo dalje. Jelica Petrović pisala je izvesnoj gospođi  Danici Božidarević:

“Draga Seko, hitam da se i tebi javim, da bi odmah lađom dobila poštu. Nadam se da ćemo se skoro videti. Piši mi. Tvojoj mami i tvom tati šaljem rukoljub. Tebe voli Jelica”.

Godine 1916. samo je Seka ostala živa od cele te familije. Sedmoro dece je umrlo od zaraznih bolesti  – govori Moma Jovanović pružajući razglednicu francuskog grada Krezoa na kojoj brat Vasa, 16. maja 1916, piše bratu Miti Božidareviću u Sip kod Kladova.

Kraljevina Srbije je tada u Krezou imala vojnu fabriku koja je nakon oslobođenja preneta u Jugoslaviju, Vasa je tamo radio odakle se i javljao rodbini:

“Dragi moj Mito, evo stigosmo prekjuče ovde da bi smo, hvala Bogu… (nečitko). Neka ti majstor Kosta izdejstvuje kartu i neka te pošalje ovamo kao kurira da se vidimo. Sada sam dobro. Ankici se još poznaje da je teško bolesna. Ona se teško oporavlja. Pozdravi mnogo Kostu i sve ostale. Tebi srdačan zagrljaj od tvojih Ane i Vase”.

Tu je i pregršt dopisnica i razglednica iz Soluna, iz francuskog grada Tursa, gde je Srbija imala Vojnotehnički zavod i gde se radilo za vojsku na frontu. U ovim dopisima često se nije moglo shvatiti o čemu je reč, jer je vladala stroga vojna cenzura.

U martu 2010. godine Muzej rudarstva i metalurgije i Savez potomaka starih srpskih ratnika iz Bora imali su izvanrednu izložbu “Uspomene iz tuđine”, autora, istoričara Vukašina Jovića. – Izložba je pokušaj da se neposredno kaže o našim ljudima iz ratnog vrtloga 1915. – 1918, o onima koji su  – rekao je na otvaranju Jović – daleko od svojih domova, rasuti u savezničkim zemljama: Grčkoj, Francuskoj, Tunisu, na Krfu, u rovovima na  Solunskom frontu, u bolnicama širom Afrike i Francuske.Uprkos nesreći koja je snašla Srbiju i njih lično, kad je ljudski život bio bezvredan i ništavan – nisu klonuli. Njihova pisma o tome  jasno svedoče… Iz svakog pisma zrači drugarstvo i prijateljstvo. Pozdravi se iskazuju po imence svima – iz bojazni da neko ne bi bio izostavljen. Nema busanja, heroizma, zasluga. Izložena građa osvetljava i prilke u Boru pod okupacijom bugarske, austrougarske i nemačke vojske. Izloženo je 60 fotografija, desetine raznovrsnih predmeta – šlemovi, delovi uniformi, fišeklija, čuturica, oficirskih sablji, odlikovanja… Njaviše iz okolnih sela, posebno iz Krivelja. Bilo je predloga da ova i ranija postavka posvećena timočkim divizijama u Prvom svetskom ratu postanu stalne, jer je prikupljena vredna dokumentacija koja je još u muzejskim depoima.

Veroljub Iba Đergović iz Minićeva dao je, 2011. godine, novinarima na uvid nekoliko ratnih dopisnica, pisama i fotografija iz vremena Velikog rata njegovih bliskih rođaka koji su ostavili vidan, nezaboravan trag u najtežim danima i godinama 1912-1918. Veliki je broj potomaka iz Timočke krajine koji i danas brižno čuvaju uspomene na svoje slavne ratničke pretke. Neki su svoju dokumentaciju ustupili i Savezu Udruženja potomaka Srbije 1912 – 1920. koji je sačinio elektrosnki “Album sećanja” sa više od 6.000  fotografija i raznih rukopisa.

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije