ĐENERALŠTABSKI PUKOVNIK RADOJE LAZIĆ IZ RGOTINE SAHRANJUJE MAJKU NA KRFU (20)

Autori: Dobrila i Brana Filipović

 

Đeneralštabski pukovnik Radoje Lazić, rođen je 1875. godine u selu Rgotina kod Zaječara od majke Milke i oca Miloša, u svom selu završio je Osnovnu školu, a Gimanziju u Zaječaru. Godine 1890. upisuje Vojnu akademiju koju završava na vreme, a potom i đeneralštabsku pripremu. U Vojnoj službi brzo napreduje. Godine 1915. unapređen je u đeneralštabskog pukovnika Srpske vojske. Isticao se u struci, posebno je bio vezan za nerazdvojnog druga i prijatelja Dragutina Dimitrijevića Apisa sa kojim je, zajedno sa još nekoliko oficira, 1917. osuđen u okviru poznatog Solunskog procesa. Bio je pomoćnik načelnika, a potom i načelnik Dunavske divizije. U Solunu je bio pomoćnik načelnika Štaba Srpske vojske kojim je tada komandovao vojvoda Živojin Mišić. Jedan je od osnivača – utemeljivača Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu. U glavnom gradu dočekao je 1941. okupaciju i četiri godine kasnije oslobođenje zemlje. Radoje je i jedini živi svedok na reviziji Solunskog procesa 1953. godine. Odlikovan je sa dve Karađorđeve zvezde, dva ordena Belog orla, Medaljom za vojne vrline, ruskim ordenom Svete Ane i francuskim Ratnim krstom.

Majka Milka imala je posebne zasluge u odgajanju i vaspitanju i Radoja i drugog sina, oficira Srpske vojske, Ješe Lazića. Nakon puno muka na seljačkom imanju u Rgotini, odlučila je da ode u Beograd i nastavak života provede sa Radojem. Ni 1915., iako u poznim godinama, ne rastaje se od Radoja – prelazi Albaniju peške i stiže na Krf. I tu, pod klimom Maditerana, dobija tešku bolest i umire. Sahranjena je, daleko od rodnog sela, zajedno sa našim stradalim vojnicima i izbeglicama, negde na Krfu.

Umrli srpski vojnici na ostrvu Vido 1916. godine (izvor: Wikipedia)

Rgotski učitelj Dušan Lukić. ostavljajući zapise o Radojevom životu, zabeležio i poslednji rastanak Milke i Radoja u tuđini (detaljniji opis je u desetom nastavku “Devet Adamovića – devet timočkih Jugovića”).

Do kraja života Radoje ostaje u Beogradu. Samo dva puta dolazio je u rodnu Rgotinu. Pre petnaestak godina srušena je, pod teretom vremena, njegova rodna kuća.

Njegov sabrat, Dragutin Dimitrijević Apis, sa još dvojicom oficira, osuđen je u Solunskom procesu na smrt i streljan zbog navodne izdaje, dok je Radoje, nakon više žalbi, dobio 20 godina robije koju nije izdržao – pomilovao ga je regent Aleksandar.

Na reviziji Solunskog procesa 1953. ostalo je upamćeno svedočenje pukovnika Lazića:

-Meni je milo što mi je sudbina dodelila dužnost da jedini od osuđenih branim ovde u Sudu, i pred ovim svetom, pravdu i istinu koje su na Solunskom  procesu 1917. svirepo zgažene. Ali, s druge strane, ja sam očajan što osećam da ne mogu da ih branim onako kako želim, kako bi trebalo, a ne mogu zbog toga što su mi teške bolesti, pored daleko odmakle starosti – imam 77 godina – oslabile snagu, te nemam više pouzdanja u sebe. Ja ću se, iznoseći pojedinosti i događaje, molim vas da mi verujete, ponekad spoticati, biti složen, ali, molim vas, da mi verujete da ću ono što ovde iznesem, izneti s punom iskrenošću. To sam hteo da iznesem pred ovim Sudom i pred ovim svetom.

Predsednik Suda, Svetolik Lazarević: – Izvolite odgovarati na ono što je rekao tužilac:

Rgotina –  potomci kraj spomenika oslobodiocima iz balkanskih i Velikog rata, Ivanjdan 2018.

-Sve ono što smo čuli ovde, ono je izneseno na Solunskom procesu, sve je skroz i skroz iskonstruisano, sve to nema nikakve osnove. Sve su to reči rekla – kazala lažnih svedoka, rečju – galamatijas. Ja nisam bio prevratnik ni atentator, a ni moj drugovi. Ja se pitam: – Kako su ozbiljni ljudi mogli da se bave ovim lažima, da ne kažem neku drugu vulgarnu reč. Mogu da kažem samo to – po mom najdubljem ubeđenju i saznanju – da je Solunski proces bio iskonstruisan, ne da se dođe do istine, da se ispitaju činjenice, da se dođe do konkretnih zaključaka, nego sa jednim ciljem da se Dimitrijeviću Apisu skine glava. Taj proces imao je jedini cilj – da se Apis likvidira. Što smo i mi bili obuhvaćeni tim procesom, došlo je zato što je bilo potrebno da se iskonstruiše pravi blef, da se formira neka zakonska procedura i da se neupućeni svet spolja, koji ne zna stvari i događaje, obmane kao da je zaista nečeg bilo.Taj proces stvorio je Aleksandar Karađorđević, njegovo je delo. To je bila njegova ideja, njegova misao, njegovo delo. On je imao pomagača, pomagala ga je Vlada. Pašić i Protić imali su mnogo štošta protiv Apisa, samo ja mislim, da oni ne bi uzeli Apisovu glavu, ali je Aleksandar to hteo pošto-poto.

Spomenik oslobodiocima u Velikom ratu otkriven je 1922.

Odlučna je i Radojeva završna reč:

-Tri meseca pre hapšenja imao sam prilike da se nasamo nađem sa Apisom, da zajedno ručamo, da govorimo o svemu i svačemu, i na kraju kad sam ga pitao, Apise, da nemaš ti neke političke ideje eventualno u ovim prilikama, odgovorio je: “Radoje, Bog s tobom, zar u ovim prilikama? Ovde je sad dužnost da svi svojim silama podržimo moral naših ljudi da ne popuste, da ne malakše”. Da je imao neku ideju, ja sam siguran da bi mi je saopštio. Pa, evo, i sad, pred ovim Sudom svečano izjavljujem da ni ja, kao i moji ostali drugovi, nismo bili ni atentatori, ni prevratnici, niti smo mogli biti, ako smo imali samo atom pameti. Situacija u kojoj se naša država, a naročito naša vojska tada nalazila, nismo mogli ni pomisliti na prevrate i na uzimanje vlasti u svoj ruke. To je tako luda stvar da ne zaslužuje da se o njoj govori… Čitava vojska izašla je iz zemlje, nije bilo nikakvih sredstava ni za borbu ni za život, sve je bilo u rukama naših saveznika, oni su vojsku držali, hranili, odevali, munucijom i oružjem snabdevali i što je glavno – komandovali. Mi smo bili pod vrhovnom komandom francuskom uklješteni u front između francuske i engleske vojske. Kako smo mogli od vojske da uzmemo vlast u ruke? Osim toga, ta vojska je imala komandanta armije, komandanta divizije. Dakle, uopšte jedna luda stvar. Ja mislim da svaki pametan čovek kad pročita te optužbe može videti da je to neozbiljna stvar. Ali, Sud i zakonske forme su nešto drugo.

-Apis je bio centralna ličnost u Solunskom  procesu, bio je centralna ličnost i u istorijskim događajima od 29. maja 1903. Ne može se govoriti o Apisu i doneti pravedan sud o njemu i koliko je on bio zaslužan ili štetan za naš narod, ako se ne pogleda na događaje od 1903., a takođe i na razdoblje od toga do Solunskog procesa – u vremenu u kome je on živeo i radio i koji, zbog ličnog prestiža i dinamike svog karaktera, ima veliki uticaj na ljude i događaje tog doba.

Srpski ratnici, nakon albanske golgote, umirali su i na lečenju u Afirici: Spomenik Dobrosavu Stojanoviću iz Kaličine, srez Zaječarski, okrug Timočki, na groblju u Bizerti

-Druga centralna ličnost u Solunskom procesu bio je Aleksandar Karađorđević sa svojim dvojnikom Petrom Živkovićem, komandantom garde. Petar je mediokritet po intelegenciji, ali je nedostižan majstor u intrigama. On je, sem toga, bio i ambiciozan. I taj ambicozni intigrant uspeo je da se dodvori Aleksandru (Aleksandar je uživao u intrigama) da je postao njegov dvojnik u pravom smislu reči.On je čak u nekim odnosima bio i moćniji od samog Aleksandra, jer Aleksandar je imao kakvu-takvu odgovornost, mada je diktatorski vladao Jugsolavijom, ali i ovaj je živeo u njegovoj senci apsolutno bez odgovornosti i mogao je da radi šta je želeo… Oni su sve važnije stvari zajednički smišljali i zajednički radili. Ne može se govoriti o veličini štete koju je ta zlokobna dvojka učinila našem narodu ubistvom Apisa, a da se ne baci pogled na vreme od Apisove smrti do propasti Jugoslavije. Oni su, oslobođeni kontrole Aspisa, koga su do tada osećali nad glavom svojom, ne zato što je Apis raspolagao vlašću i silom, već zbog dinamike njegovog karaktera. Oslobođeni te kontrole oni su vršljali po zlosrećnoj Jugoslaviji do mile volje ne odgovarajući nikome ni za šta. Za nepune dve decenije srušili su Jugoslaviju u ambis. Gledajući to doba mi dobijamo pojam o šteti koju su Aleksandar i Petar Živković Solunskim procesom naneli našem narodu.

Vrhovni sud Srbije, presudom od 16. juna 1953. godine, ukinuo je obe solunske presude i sve osuđene oslobodio svake krivice. U obrazloženju presude rečeno je da se “ovakvom odlukom udovoljava zahtevima čovečnosti, pravde i pravosuđa”, mada je poništavanje postupka traženo posle 36 godina kada je u životu ostao samo jedan od osuđenih. I taj jedan, đeneralštabski pukovnik Srpske vojske, Radoje Lazić, umro je samo posle šest meseci. Sahranjen je u Beogradu uz najviše vojne počasti.

Na naslovnoj fotografiji: Radoje Lazić (levo) sa majkom Milkom i bratom Ješom

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije