DEVETORICA ADAMOVIĆA – DEVETORICA TIMOČKIH JUGOVIĆA (10)

Autori: Dobrila i Brana Filipović

 

Hrisitna Đorđević iz knjaževačkog sela Zuniče, 1915. sa hiljadama srpskih izbeglica, stiže u Makedoniju. Tamo je čeka suprug na službi, podoficir Mihajlo. Preživljava albansku golgotu. U Solunu, 1916, pod vojnim šatorom, rađa blizance, Ljubicu i Ljubišu. Brzo po rođenju Ljubiša umire, majka ga teška srca sahranjuje daleko od rodnog Zuniča. Rastanak je bio stravičan, pretežak… Suprug Mihajlo, nosilac Albanske spomenice, dugo je živeo u svom selu, Hristina ga je nadživela. Umrla je 2000. u 105. godini života, sahranjena je na Novom groblju u Boru, gradu gde je, sa ćerkom Hristinom, provele poslednje godine života.

Paun i Miodrag Adamović

Još jedna hrabra Timočanka, iako u godinama, ostala je uz svog sina, đeneralštabskog pukovnika Radoja Lazića, Milka Lazić, rodom iz sela Rgotina. Prešla je albansku golgotu i stigla na Krf. Nije izdržala mediteransku klimu, razbolela su u tuđini i tamo umrla. Sahranjena je uz najviše vojne počasti. Rgotski učitelj, Dušan Lukić, zabeležio je bolan rastanak majke i sina daleko od rodne grude… – U stavu mirno jedan od vojnika je glasno zajecao. Radoje poskoči i odsečno uzviknu: – Vojsko, Srbi moji, junaci moji – voljno…voljno i za vas i za mene, i za moju Milčicu. Ovaj rat neće biti kratak, ni jedini. Nisam ja ovog časa usmaljen, čeka i mene, i vas, druga majka – naša Srbija!

Mihajlo i Hristina Đorđević

Radoje je bio načelnik Štaba Dunavske divizije, te pomoćnik načelnika Štaba Prve armije, odlikovan je srpskim, ruskim i francuskim najvišim odličjima. Bio je jedini živi svedok na reviziji Solunskog procesa 1953. godine kada su svi osuđeni srpski oficiri na čelu sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom – oslobođeni (Apis je streljan i sahranjem u Grčkoj).

Radoje Lazić sa majkom Milkom i bratom Ješom

-O slavnom vojevanju Timočke divizije u balkanskim i Prvom svetskom ratu ni do danas nisu izrečene prave reči – pisala je „Politika“ 19. marta 1995. – Tek o devetorici braće Adamovića, pripadnika te čuvene divizije, malo se ko seća. Nemaju ni dosotjan spomenik, ni oni, ni njihova Timočka dvizija. Devetoricu „sprkih Jugovića“ iz borskog pitomog sela Šarbavnovca izrodili su Marija i Paun Adamović. Umentičko rešenje spomenika Adamovićima, braće Radović iz Podgorice, i danas je u kući jednog od potomaka, penzionera Miodraga Adamovića. Postoji publikacija – spomenar na slavnu braću od kojih su Pavle i Prvul poginuli, ostali su ranjavani, petorica se oporavila i vratila kući do smrti baveći se zemljoradnjom. Oni su i jedinstven primer zajedničke žrtve, nezabaeležen u oslobodilačkim ratovima ne samo Srbije.

Miloš Perović iz Petrovog sela kod Kladova, nakon mnogo ratnih muka, stiže u zarobljeništvo, u logor Đer Mađar. Tamo mu teže padaju vesti iz otadžbine nego glad, bolest, pretnje za život – ginu mu dvojica braće, Nikola i Marko, brat Milo je ranjen, poginula su mu i dva sinovca, sestrić umire u Tetovu, brat od strica gine na Kosmaju, ginu i dva brata od ujaka. Sem izginulih na frontu, umiru mu deca i sestre kući, stradaju supruge njegove braće. Gasi se ognjištte, a on ređa stihove u desetercu i vida svoje rane… Očajan je, piše: „Možeš mislit kako ga je mene, smrt jer blago na današnje vreme“…

Kaplar Nikola Đorđević, u jeku Cerske bitke, negde u ataru Lipolista, ranjava neprijateljskog vojnika. Ovaj, sav u krvi, moli za milost. Nikola uzima svoj zavoj i previja ga, stavlja na konja i nosi do naših ranjenika. Kada je ranjeni potporučnik fon Rajngahaus ozdravio u niškoj bolnici želeo je da vidi spasioca. Dao mu je svoju fotografiju za uspomenu na dan spasavanja i 20 kruna. Nikola je uzeo sliku odbivši novac: – Ne mogu novac da primim, vi ste zarobljenik, ja sam u svojoj zemlji, vama će to više trebati…Obojica su preživali rat, Austrijanac je nakon rata nekako dospeo u Beč i postao bankarski službenik odakle se često javljao. Kaplar Nikola se skrasio u svom rodnom Valakonju, podno gorostasnog Rtnja.

OBELEŽENA GODIŠNJICA BITKE NA MAČKOVOM KAMENU

Posle bitaka na Ceru, a potom i tragedije na Legetu, Austrougari kreću u novu ofanzivu poznatu kao „Bitka na Drini“. Najkrvavije borbe u celom Prvom svetskom ratu, ovde na Jagodnji, traju od 16. do 22. septembra 1914., a vrhunac je na Mačkovom kamenu. Iz stroja je izbačeno 115, a ranjeno 175 srpskih oficira, ranjene je i princ Đorđe Karađorđević. Srpski gubici 15.000, austrougarski 18.500 vojnika.

Vojska u rovu na Mačkovom kamenu

Na Mačkovom kamenu sagrađena je Spomen kapela, a u centru Krupnja je podignuta nova crkva – spomen kosturnica Svetog Vaznesenja, zadužbina Karađorđevića. Građena je 1921. do 1931. godine.

Danas je (20. septembra 2018.) na Mačkovom kamenu, u prisustvu više hiljada građana ovog kraja i Republike Srpske, održana veličanstvena svečanost povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata. U zidovima nove crkve – spomen kosturnice su imena junaka izginulih na planini Jagodnji, najviše na Mačkovom kamenu. Crkva je sagrađena za samo godinu dana. Srpski patrijarh, sa episkopima, šabačkim Lavrentijem i valjevskim Milutinom i sveštenstvom SPC, održao je besedu u čast palih srpskih ratnika. Patrijarh Irinej je podsetio da se i za Kosovo i Metohiju, kao i za Mačkov kamen, treba junački boriti i ne dozovliti neprijateljima da uništavaju srpsku istoriju i srpske svetinje.

Naslovna fotografija: Spomen kapela na Mačkovom kamenu

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije