CEO GRAD GRADI NAJLEPŠI STADION U SRBIJI (6)

Autor: D. Filipović

 

U knjizi “Bakar i krv” (Miroslav Radulović, Bor, 1988, Borpress) potanko je opisana gradnja borskog Gradskog stadiona. Počelo se 1. juna 1956. godine. Više od 700 omladinaca, svrstanih u radne brigade, uglavnom srednjoškolci, uređivalo je travnati deo terena. Zidari su oko igrališta podizali zid od cigle visok 2,5 metara. Zid je kasnije doziđivan. Kako se prelazilo u više rang tako je raslo i interesovanje za fudbal. I zahtevi fudbalera bili su sve izraženiji. Nazirao se početak profesionalizma. Te, 1956. neko se setio da štampa blokove ulaznica na kojima je bila maketa budućeg stadiona. Ulaznice su štampane u različitim bojama i različitim vrednostima pa su kao takve i prodavane. Nije poznato koliko je prodato “poena” od dinar, dva i pet, ali je sigurno da su Borani složno i jednodušno podržali ovu akciju i doprineli razvoju svog grada. Prva utakmica je odigrana aprila 1957. između lokalnih rivala – Bora i Metalca, osnovanog pet godina ranije. Tribine su bile krcate. Na zapadnoj strani bilo je pet betonskih redova, na istočnoj dva reda. Na sredini “zapada” , ispod betonskih redova, izgrađen je tunel iz kojeg su igrači direktno izlazili na teren. Takve tunele jedino je još imao Beograd. Rečju, stadion u Boru bio je jedan od najlepših u Srbiji. Sa tri strane povijale su se sadnice jablanova i topola. Na zapadnoj strani nije bilo mesta, smetala je široka saobraćajnica. Na “istoku” su karte bile malo jeftinije pa je ova tribina uvek bila puna. Redari su imali manje posla što su dečaci vešto koristili i preskakali ogradu mešajući se sa starijom publikom. Da bi se smanjio broj “upada” i neplatiša, Uprava je više puta nadziđivala “crvenu ogradu”. Kada je i za taj “luksuz” nestalo para nekome je sinula ideja da zid, celom dužinom, premaže olajom. U početku je ovaj “izum” bio efikasan, posle se, pod udarom kiše i sunca, olaj topio. Ostajali su samo tragovi.

Najbolji među najboljima od 1945. do 1965. godine: Vladimir Ljaskovski – Volođa, Božidar Gojković – Buda i Miloš Milutinović

 

Ispod istočne tribine spustala se široka kosina koja se vremenom punila lišćem topola i jablanova. Prizor kao u botaničkoj bašti. Bilo je to skrovito mesto i zato su ga često koristili i zaljubljeni parovi. Koristio ga je, nastavlja Radulović, i najpoznatiji borski strelac u to vreme, Aleksandar Stanojev. Napravio je, u mirnom i tihom ambijentu, improvizovano strelište vredno trenirajući daleko od očiju radoznalaca. I to mu je pomoglo da 1965. godine u Zagrebu postavi jugoslovenski rekord u gađanju vojničkom puškom.

Pre početka jesenjeg dela 1961/62. klub prvi napusta trener Ilija Rajković, a njegovo mesto zauzima Abdulah Gegić, stručnjak zaslužan za stvaranje nove generacije borskih fudbalera. Odlaze vrsni igrači: Glavaški, Spasojević i Belić, ali dolaze izvanredni Mrvaroš, Kačar, Pilčević i golman Badnjevac. Novi učitelj, već u statru, dobija obe prijateljske utakmice protiv “Proletera” (današnji “Majdanpek”) i to sa 7:2 i 9:1. Ipak, nema mesta zadovoljstvu. Štaviše, na utakmici sa “Hajduk Veljkom” u Negotinu 22. oktobra 1961. teže je povređen jedan od najboljih odbrambenih igrača, Vasa Bošković. Bio je to i njegov oproštaj od fudbalskog terena. Na godišnjoj skupštini februara 1961. za predsednika je ponovo izabran Dimitrije Dimović. Usledile su vredne pobede, pa su i ambicije porasle: na Skupštini kluba u januaru 1962. za predsednika sad se postavlja Aleksandar Šandor Kocić. Odlučno je zacrtan cilj: ulazak u Srpsku, a potom i Drugu saveznu ligu. Stiglo je fantastično proleće 1962. – 11 utakmica, deset pobeda i jedna nerešena utakmica. Gol razlika – 46:5. U Leskovcu je, na primer, savladan Radnički sa 8:0, šest golova postigao je Murganović. Bor ulazi u Srpsku ligu, deo cilja je ostvaren. Uspeh je pripao izvanrednoj ekipi: Zimonjić, Bušetić, Milivojević, Pilčević, Vejić, Mrvoš, Ljumović, Šutić, Kačar, Đergović, Murganović. Pripomogle su i novajlije: golman Sokolčanin, te Videnović, Erić, Ibrašimović, Đorđević, kasnije i Janićijević i Rajzner.

Nedeljko Pilčević

Novo takmičenje u Srpskoj ligi počelo je 2. septembra 1962. Kraj jeseni dočekan je na prvoj poziciji. Grad je uzavreo, svako je želeo da pomgone. S ogromnim nestrpljenjem čekalo se proleće 1963. RFK Bor, na kormilu sa novim trenerom, povratnikom u klub, Petrom Purićem, lako pobeđuje protivnike najviše zahvaljujući sjajnom triju: Murganović – Kačar – Ljumović. Ni komšije iz Zaječara ne posustaju, razlika potkraj prvenstva je samo dva boda. Odlučujuća utakmica žestokih rivala u gradu na Timoku – više od derbija, više od igre – pripada Boranima – 1:0, strelac Kačar. Bor kao prvak B grupe Srpske lige stiče pravo za kvalifikacije u Drugu saveznu ligu sa “Slobodom” iz Užica. Kraj prvenstva dočekan je pozivom četvorici Borana u sastav Omladinske reprezentacije Srbije: Stevanu Komljenoviću, Bori Đorđeviću, Srbislavu Stanojeviću Didiju i Lukovcu. Kasnije se pridružuju i Gradimir Janković, Zoran Angelovski i Novica Kostić.

Tim Bora koji je 2. septembra 1962. godine pobedio Borac iz Uroševca

-Ubeđen sam da Bor ima potencijala za viši rang, mislim na Drugu ligu. Bio sam nekada i predsednik kluba, navijač, drugar sa mnogim igračima.Grad odvaja dosta novca za sport, ali najviše odlazi u Sportski centar, što je i razumljivo. U naše vreme nije bilo tog objekata i fudbal je bio neprikosnoven. Sada je drugačije, ali narod voli FK Bor i to se mora ispoštovati. I najjača kompanija u gradu treba da nađe svoj interes – kaže penzioner i nekadašnji predsednik FK Bor, Jovica Andrejić.

Jovica Andrejić

-FK Bor sam zavoleo pored oca Vase koji je u “grad bakra” došao daleke 1961. samo da igra fudbal. Tu je i ostao, tek nakon nesrećne povrede u Negotinu i konačnog odvajanja od “zelenog tepiha” posvetio se radu u klubu. Bila je to za njega velika čast. Igrao je u Nikšiću, gde su ga zapazili vrhunski treneri i preporučili Boru. Kada je Sutjeska igrala sa Borom, ili kući ili u gostima, moj Vasa je bio tu da uspostavlja najbliskiju, bratsku saradnju. Ne verujem da je nekada omanuo. Neizmerno je voleo fudbal i – Bor. Govorio je da bez jake uprave nema ni jakog fudbala. I cela naša porodica uvek je bila uz ovaj sport. Uspeh je zaista nemoguć bez odgovarajućih uslova i snažne materijalne podloge. Jer, fudbal nije više jeftin sport. Bor može dalje, jer imamo i danas primera ( kao šabačka “Mačva”) da se udruži nekoliko privatnih firmi, i uz grad i nekadašnje igrače i stručnjake, dogura i do Super lige – kaže sin velikog igrača i čoveka, Vase Boškovića, Risto Rile Bošković nezaboravljajući da napomene kako je “njegov Vasa” godinama s ponosom govorio o prvim kvalifikacijama za Drugu ligu i neviđenoj euforiji u gradu.

Risto Bošković

 

Na naslovnoj fotografiji: Početak izgradnje borskog Gradskog stadiona

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „STO GODINA FUDBALSKOG KLUBA BOR I KAKO DALJE” i sufinansiran je iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije