BAKARNA ŽENA NA JEZERU

Zaposleni u borskom rudniku, supružnici, Miša i Brana Stojanović, slikaju pola veka

Borsko jezero, 16.septembar, B.F. – Tek nedavno, nakon 40-godišnjeg
inžnjerskog rada u RTB – u Bor, Miloš Stojanović odselio se u penziju,
Branislava – Brana, njegova supruga, elektrotehničar u istoj firmi, i ne
razmišlja o „mirnim danima“, ona je vredna u kući, i na vikendici na Borskom
jezeru, najviše je u – slikarskom ateljeu. A atelje nije uobičajen prostor, to je
drvena manja kuća na sprat na obali jezera, isključivo delo ruku Stojanovića, u
zelenilu i cveću, kraj bujnog šumarka. Mesto koje je Bogom dato za stvaranje, za
sliku koja život znači ovim nadarenim i nenemateljivim ljudima. Oni u
živopisnoj prirodi podno Crnog vrha i bistre jezerske vode provode najviše
dana u godini, tamo je Miloš naslikao „Lazarevu subotu“, a Brana „Bakarnu
ženu“, delo koje je dobilo prvu nagradu na Međunarodnoj izložbi „Žene slikari“
u Majdanpeku 2014.
– U borskoj biblioteci upravo traje moja izložba, više od 30 slika u
raznim tehnikama, najviše je ulja na platnu i akavarela. I tako su slike
oplemnile knjige, i ja sam se približila svom gradu na lep način. Bakar je moj
život, svaka slika je doživljaj i jedna priča. Slikam život po osećaju čineći ga
pomalo mističnim. Na drugoj strani, jezero je inspiraciija, i samo ovo podneblje
Homolja i Crnog vrha ne daje mira i spokoja, pobuđuju na kreaciju – priča Brana
pogledujući u svog Mišu kojeg Borani najviše prpeoznaju po nadimku „Miša
kuvar“. Nekada se uspešno bavio i tim zanatom, danas na obalama svog jezera
sprema za prijatelje naujukusniju riblju čorbu na istoku Srbije.
Miša je od 1965. u svetu slikarstva, Brana nešto kasnije, dopunjuju se u
kući, bave se i stolarijom, pomno uređuju okućnicu, s tim što svako ima svoju
slikarsku temu, svoje viđenje života. Od pre mesec dana stigla je i unuka Mihajla,
koja će se, vele Stojanovići, verovatno otisnuti u umetničke vode. Imaće od koga
da nasledi i taj dar, i ljubav prema Boru, rudarima, jezeru…
– Moji rudari su deo moje duše. Taj osećaj prenosim i na slike. Na mene je
puno uticao borski profesor i akademski slikar Jaroslav Kandić , kao i vajar i
slikar Muhamed Subašić. Posle je i Brana, videvši kako se „mučim“, krenula u
svet slikarstva. Na jezeru je najlepše, rođen sam u Radičevcu kod Knjaževca, tamo
retko odlazim, selo je izumrlo, ostalo je pet, šest staraca, mada je i to krajolik
koji je dušu dao za slikanje. I uspomene vežu, ali… U stanu u Boru su gotovo sve
naše slike, jer tamo smo cele zime, tako sa slikama intenzivno živimo… –
uverava Miša seckajući pečene kruške i sipajući rakiju kruškovaču iz njegovog
podruma.
– Bog ih je spojio po vrednoći, domaćinskim vrlinama, ali i po
nepresušnoj energiji za slikanjem. I ja, i supruga Lenka, bavimo se slikanjem i
izradom suvenira, pa se ovaj delić jezerske obale može nazvati i – umetničkim
paviljonom – dobaci uvek raspoloženi profesor i prvi sused Miloš Matić.
EMOCIJA SLOBODE
– Celo Branino slikarstvo poslednjih decenija jeste zrelo umetničko doba.
Uspšeno je savldala više tehnika. Suština njenog slikanja je, kao i recimo Miće
Popovića, emocija slobode – napisao je u katalogu za borsku izložbu, istoričar
umetnosi i likovni kritičar, Dušan Kabić.

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije