A SAT JE STAO NA 3, 15

13. Torlačko veče u Vitkovcu

Torlaci 2
Torlaci 2

 

Objavljeno u sklopu projekta “Knjaževac i Stara planina: Ljudi, vreme, život”

Minićevo, 27. mart, B. Filipović Više je ovaj susret od uobičajenog druženja, mada je uvek slično i nezaboravno. Učvršćuje se torlačka veza, postajemo još bliži i svoji – kaže u prolazu dr Dejan Krstić, predsednik  Zavičajnog društva Timočana – Torlaka koji su, 13. put, sada u Vitkovcu, ispili zajedničke zdravice i održali besede sa sabraćom s one strane granice, iz bugarskih mesta Belogradčik, Salaš, Čuprenja i Čiprovac. Naše, srpske međe, tog, 26. marta, našli su se Minićevci, Knjaževčani, Zaječarci, Borani. Domaćini su bili svi na okupu, Vitkovac je uz Minićevo, do prvog kolena, čas posla se stigne u centar u okrilje Doma kulture, pa se i pola Mnićeva začas sjati tamo gde su, reče Mile Dimitrijević Kaunda, dobri ljudi i veselo srce.

Stigli su bugarski prijatelji pre podne u Vitkovac, malo predahnuli pa krenuli u Knajževac, neki su otišli i “na kaficu” u Zaječar, tek svi su, kao jedan, predveče bili na zbornom mestu.

-Ovo je najlepše druženje i susret za pamcenje. Zato ćemo tradiciju nastaviti i još je obogatiti na sreću i radost Torlaka sa obe strane granice.- obratio se Milan Đokić, predsednik Opštine Knjaževac.

Dok su domaćini Vitkovca sređivali prostorije doma, domaćice su izložile najlepše ćilime.  Viđeni su i stari alati i alatke važne za svaku kuću, dok je maratonac Zoran Pantić prikazao svoja odličja, priznanja i novinske zapise. Nastupio je KUD knjaževačkog Doma kulture, a potom je nastavljeno narodno veselje. Vinopije su direktno iz velikog bureta točile belo i crveno poteklo iz obližnjih vinograda.

U dvorištu doma susrećemo pekara  Dragana Stefanovića, dobrotvora koji uvek pomaže selo i manifestacije. Majstor je za najbolje kore za gibanicu, spreman  da dočeka i isprati drage goste i namernike po starim srpskim običajima. Bugarski drugari razmilili su se  po selu uživajući u prolećnom danu koji još nije savladao zimsku slabašnu student. Prosedi pukovnik vojske u penziji pričao je o “mikama sa onima iz EU”, o nekada snažnoj privredi svoje zemlje, o sloveskoj duši i zajedničkim brigama i uspesima. Ne može da zaboravi bomardovanje Jugoslavije i Srbije, nije mu lako što su njegovi morali da gledaju kako “natovci” besno kidišu na Srbiju te 1999. Jezik nije prepreka,  ama  baš svaka reč se razumela, ni jedno slovo, čini se, nije pogrešno izgovoreno. Izvanredan je taj  bugarski oficir sagovornik.

-Svoji smo mi. Dođite kod nas u Belogradčik – pozdravi nas s puno sjaja u očima.

Tokom večeri najrazigraniji bili su Dejan Krstić i predsednik sela Jakovac, po nadimku Paljevina- Uz večeru svako je dobio najnoviji broj lista Torlak… Čitamo ovaj, 31. broj. Naslov je Zanatlije u Balincu…

-Prva zanatska radnja registrovana posle Drugog svetskog rata u Balincu  ( godiine 1948.) je Vidoja  S. Sretenovića. Nalazila se u delu sela nazvanom Rt, preko puta zadružnog doma. Majstor Vidoje bio je seoski potkivač, po potrebi kovač i pinter. Njegova mušterija bili su, sem Balinčana, i meštani sela Staro Korito i Drvnik. Ceo radni vek proveo je u Balinovcu. Pomagao mu je bratanac Aleksandar… U Balinovcu su , zmeđu dva svetska rata i kasnije, radile i dve krojačke radnje Miloja M. Simića (1910-1977.) i Mite Micić (1910-1965.) koji je šaio moderna odela, a mušterije su stizale iz svih okolnih sela. Bila je i jedna kovačka radnja izvesnog Roma, najstariji ga pamte po  imenu Ivan. Živeo je u “Gornjem kraju”, a sedamdesetih godina prošlog veka preselio se u timočku Jelašnicu, gde je i umro.

Izdvajamo i tekstove iz Torlaka o ošljanskim muzičarima sa izvornim fotografijama, izveštaj o susretu u Belogradčiku, o prolsvai Savindana u Minićevu, o etiološkim narodnim pričama iz torlačkog kraja, o izložbi  ikona “iz duše” Zorice Cvetković i promociji knjiga dr Ljubiše Koželjca, kao i teme o zaštiti timočkih govora i sapomeniku na Boševu-Lipar. Zalazak sunca pod Svetim Ilijom, nadahnuto pripovedanje o starom hrastu, zapisu, iz atara Ošljana…

Kolač za sledeće susrete u Jelašnici predat je Veriši Krstiću. Svako dobro, zdavo i veselo svima je poželeo “čovek za sve”, Slobodan Antonijević. A onda se družilo i služilo do rane zore. Bugarska je samo preko brdašca, pa se gostima, ni domaćinima koji nemaju prilike da se češće ovako okupe, nikud nije žurilo. Sat na krovu dom uvek je pokazivao 3 i 15 minuta, najlepše vreme i za dan, i za razdanjivanje. U poljima se tek budi život, nema ni kopača ni orača da pogleduju u veliki zidani “budilnik” koji još od početka sedamdesetih godina čuva uspomenu na Vitka  prvoborca i jednog “našeg  Francuza”. O tome neki drugi put i kad budemo zborili o bogatoj istoriji Vitkovca i njegovim rodoljubima uklasenim u spomenik za oba svetska rada, delo jendog od čuvenih crnogorskih umetnika, skulptora, braće Radović.

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije