RTB Bor: Zašto Vučić nastavlja da moli Kineze?

U Novu 2018. ušli smo s ubeđenjem da će RTB Bor konačno dobiti strateškog partnera i postati uspešna privatizovana firma s verovanjem u bolje dane i godine. Sporazum sa MMF-om na to obavezuje državu Srbiju i tu nema vrdanja, niti uobičajenih kombinacija. Promena vlasništva je neminovna da bi se krenulo u nove investicije i povećanje proizvodnje. Bez ulaganja u rudarstvo, i to najmanje 350 do 500 miliona dolara, nema oporavka i to je svakome jasno kao dan. Ključno pitanje je – ima li strateških partnera koji će uložiti toliki novac i svih 5 000 zaposlenih ostaviti na svojim radnim mestima. Ministar privrede Goran Knežević je optimista. On je nabrojao četiri velike kompanije zainteresovane za RTB – dve kineske, po jedna ruska i kanadska. A da bi sve bilo zamršenije, juče je reagovao predsednik Republike Vučić moleći (ne prvi put) kineskog predsednika da pomogne RTB i poašalje kompaniju koja će efikasno i pametno krenuti u pravljenje novog RTB-a, slično smederevskoj Železari.

I tako nekako, Vučić na jednoj strani moli Kineze, na drugoj Knežević (nedavno i ministar rudarstva Antić) s puno optmizma veruju da će u ovoj godini RTB bezmalo procvetati i da je moćan partner na vidiku. Kome verovati, kako običan građanin da izvede zaključak? Iz RTB-a, razumljivo je, svakodnenvo se šalju vesti o većoj proizvodnji i povoljnom poslovanju u 2017. s nadom u još bolji berićet „jer cena bakra je stabilna i odgovarajuća“ ( prosečno 7 000 dolara za tonu katoda). U Boru su početkom marta lokalni izbori, pa je i to poguralo zvaničnike da daju vedrije izjave, ali je sigurno da više nema čekanja – nekadašnji gigant odlazi u privatne ruke. Jer, ko god uloži svoje pare u oporavak rudnika u Boru i Majdanpeku zahtevaće većinsko vlasništvo, što znači da će postati novi gazda. Država će još pomagati koliko se može, ali ni slučajno kao i koliko do sada. I sve je ovde, kao i  raspisivanje tendera krajem marta, kao na dlanu, jedino – bar tako se čini, bodu oči izjave ministara, pogotovu onih koji s bakrom i Borom nemaju ama baš nikakve veze. Jedan od njih je ne tako davno izjavio da u Boru postoji fabrika sirćetne – ne sumporne – kiseline! Ljudi jednostavno nisu u toj priči, a reklo bi se da ih Bor i ne zanima baš puno. Na taj način više odmažu nego što pomažu. Kako shvatiti da predsendik Vučić, nakon izjava Antića i posebno Kneževića u „Politici“, ponovo moli Kineze, a javnosti se već serviraju infromacije kako se strateški partneri navodno otimaju o RTB-e. Koga slušati, kome verovati, pogotovu što ranija praksa svedoči o moru jalovih i politički obojenih zvaničnih informacija? Zasigurno je – kad predsednik Republike nekog moli to ne čini reda radi, i to je ponuda koja se, još kad su osvedočeni prijatelji Kinezi u pitanju, teška srca odbija.

Bez obzira što su porteklih četiri, pet godina i Vučićeve izjave o RTB-u, u raznim okolnostima i prilikama, često trpele kritike i nisu se obistinile, sad treba drugačije razmišljati: Vučić je u pravu – Kinezi su možda i jedini koji mogu i hoće da usliše naše molbe i vapaje. Oni su i najspremniji da se upuste u jendu takvu avanaturu koja, uz veća ulaganja, može u relativno dogledno vreme da se posreći i njima i nama. Zagovornici ideje da RTB ostane u državnim rukama kao nacionalno dobro od posebnog inetesa i značaja, izgleda, nemaju šta da očekuju. Uostalom, jedan drugi, novi borski rudnik bakra sa stranim kapitalom nalazi se pred otavranjem. Nekad su ovde bili i ostavili vidan trag Francuzi, sutra će biti Kanađani i Amerikanci, moguće je, eto, i Kinezi – ništa, dakle, nije novo i ništa nepoznato. Kad već nismo znali i umeli da sto odsto budemo svoji na svome.

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije