NA LEGETU SE SLAVNIM PRECIMA ZAVET DAJE (6)

Autor: Dobrila Filipović

 

Dr Radovan  Srdić, autor  knjige „Bitka  na  Legetu 1914.“ (1994.), 2008. godine, kraj legetskog  monumenta, upotrebio  je  stih „Ovde se Timok uliva u Savu“, i od tog trena – taj dični  Šačinčanin, postao  je – deo Timoka i Timočke  Krajine. Tako su, netremice slušajući nadahnutu besedu, odlučili  prisutni Timočani i Krajinci, potomci  slavnog  Hajduk Veljka i državnika Nikole Pašića. Ta odluka nigde nije dokumentovana, niti je bilo kome potrebna,  ona se urezala u srca i pamćenje tih ljudi: učeni  istoričar i dugogodišnji  direktor  Istoriskog arhiva Srema, čini se,  najviše je  do  tada  doprineo  da  se  usprave, i shvate  to što jesu – potomci prekaljenih ratnika  i slavnih junaka. Većina ih je prvi put, tog 5. septembra,  kročila na polje  Leget; nisu  naprosto  znali, ni poimali,  da su baš njihovi  najmiliji  zauvek  ostali u prvoj srpskoj rečnoj plavoj grobnici.  Iako je tako blizu bio vek od stravične noći i strašne  izgibenije, najveće u svim našim oslobodilačkim ratovima, oni su  živeli u neznanju  i nespokoju. O legetskoj  katastrofi dugo se, prevashodno nakon 1945. godine, uporno  ćutalo.  Pokatkad, pri nekoj godišnjici, u beogradskim  novinama, oglasili bi se retki ratnici  rodom iz Negotinske Krajine.  Stizale  su, kako tako, ratne dopisnice sa Cera i Kolubare,  Kajmakčalana i Solunskog fronta, iz niške i valjevske  bolnice, iz Bizerte i Afrike, ali  sa Legeta nije imao  ko da piše. Leget je, sve do sredine devedesetih godina, bio i ostao  tajnovit i za širu javnost i rodbinu i familiju  stradalih.

Dr Radovan Srdić na Legetu 2010. godine

Tek 1996. godine, osnivanjem  opštinske  organizacije  Saveza  Udruženja  potomaka ratnika 1912-1920. u Boru, budi se i legenda o Legetu, snažnije izranja u javnosti istina o kojoj se toliko ćutalo ili šaputalo, o kojoj su Timočani ni  posebno,  s dužnom  pažnjom,  zborili.  Prvo, značajnije predstavljanje Legeta iz 2014, dogodilo se promocijom  knjige dr Radovana Srdića u Negotinu 1994. godine. I zaječarski časopis „Razvitak“ usudio se dva, tri puta da objavi  po koju belešku.

Spomenik majoru Milanu Veljkoviću, rodom iz Sokobanje, na vojničkom groblju u Rumi gde je sahranjeno 55 boraca Timočke divizije

U Zaječaru  se  2014. pojavilo reprint izdanje  „Spomenica  povodom  otkrivanja i osvećenja spomenika palim  borcima  Timočke  krajine  u ratovima  za oslobođenje  i ujedinjenje“  iz 1919. godine.  Objavljena su imena, činovi i mesta pogibije i nestanka pripadnika Timočke divizije 1912-1919., ali samo iz Zaječara. U tom zbiru su i stradalnici  sa Legeta. U tekstu o borbenom putu divizije, o legetskom  stradanju, samo jedan pasus:

„Za vreme sremske  operacije, Timočka divizija  prvog poz. uzela  je  vidnog  učešća,  a Timočka  divizija drugog poz. ostala je na položaju,  na Drini“. KRAJ.

Petar Petrović iz Minićeva, legetski zarobljenik koji je ostatak rata proveo u zarobljeništvu u Austrougarskoj

U Narodnom muzeju u Zaječaru otvorena je velika izložba o Timočkoj  diviziji u balkanskim i Prvom svetskom  ratu. Leget je, eto, i posle  jednog  veka, ostao pomalo zaboravljen, predočen je u nekoliko  fotografija  i pisanih  dokumenata. Posle je  donekle zaborav ispravljen: pojavila se izložba o toj temi, delo kustosa Muzeja Sremske  Mitrovice, Olivere Delić..  Negotinci  su  napravili reprodukciju cele postavke i prikazali  je u svim većim mestima  Timočke  Krajine.  Najveći doprinos sećanju na legetsku bitku jeste veličanstveno obeležavanje jednog veka od  početka Prvog svetskog rata širom Srbije. Od tada se i Legetu 1914. pridaje više pažnje i značaja. Nakon  jednovekovnog  ćutanja i samo povremeno snažnijeg  razgovora – glasnije se progovorilo o tragediji timočkih  momaka, tek stasalih za život.

Jelica Ilić otvara izložbu „Bitka na Legetu 1914.“ u Narodnom muzeju u Zaječaru

Najsjajniji  prilozi  o čuvenoj  bici ostali  su – u knjigama,  prvenstveno  dr Srdića , „Bitka na Legetu“ ( 1994, izdatoj u S. Mitrovici) i godinu kasnije  doštampanoj i u većem  tiražu i razdeljenoj po  Negotinu i u manjem broju ostalih  mesta Timočke Krajine.  Godine 2014. pojavljuje  se i  treće izdanje Srdićeve  knjige.  Nakon  dve  godine,  istoričar  Milić J. Milićević objavljuje  publikaciju  „Na pogrešnoj  obali“,  a 2017. Brana  Filipović promoviše  svoju drugu  knjigu o legetskoj  bici,  „Prva srpska  plava  grobnica“. Te godine  Srpska  naučna  TV snima  i emituje  kraći  dokumentarni  film o legetskoj  tragediji  i negovanju uspomene  na taj  ratni  događaj.  Početkom 2018. pojavljuje  se obimna publikacija  „Leget“ Slobodana  Lazarevića (promocija  13. septembra  2018. u Narodnoj biblioteci u S. Mitrovici).  Ne treba  smetnuti  da je 2000. godine, u Domu  vojske  Srbije u Beogradu,  dva  puta  promovisano  delo novinara Radio Beograda ( dopisnik iz Timočke  Krajine) Brane Filipovića  „Stravična  noć Timočke  divizije“. Takođe, ovaj novinar je napisao poemu  „Ubi me, Stepo, taj s mosta  krik“ i pretočio  u knjigu sa svojom izabranom  rodoljubivom  poezijom.  On je,  godine 2011, kao i naredne, 2012., kraj legetskog spomenika govorio stihove iz svoje  poeme. Ovih  septembarskih  dana 2018., poznati novosadski  novinar  Miljan  Vitomirović, rodom  iz  Zaječara, priprema  dokumentarni film o Legetu 1914, a povod  je 100-godišnjica od završetka Velikog rata.

Srdićeva prva  knjiga imala je poseban odjek: ona je podstakla,  1995. godine,  bratimljenje Sremske  Mitrovice  i Negotina. Negotinci svake godine, na dan sećanja na žrtve legetskog stradanja, odlaze svojim pobratimima u Mitrovicu i zajednički, početkom  septembra, obeležavaju taj datum.Tamo  se  narod  Srema, Timočke  i Negotinske  Krajine  i  cele  Srbije  zavetuje  da  će  večno  čuvati  uspomene  na  svoje  slavne  pretke, ponajviše,  s  razlogom,  prvopozivce  13. puka  „Hajduk Veljko“.  Ove veličanstvene narodne zborove godinama i decenijama organizuju  Sokolsko društvo, SPC i Grad Sremska Mitrovica, Udruženje Timočana i Krajinaca iz Beograda i država Srbija.

Reljef na spomeniku na Legetu (ranjeni Timočanin sa Krajinkom, Timočankom i Sremicom)

A Sremska Mitrovica dala je, 1995. godine, simbolično ime pešačkom mostu do Mačvanske Mitrovice „Most Timočke divizije“. Ovde, na Timoku, to je tako malo poznato. Evo, već je vek od utihnulog oružja Velikog rata, Timok tiho žubori i kao da spominje, nečujnim jecajima, svoje junake ostale, pre 104 godine, u mutnim talsima posestrime Save, prve srpske plave grobnice.

———————————————————–

NA DANAŠNJI DAN: Bitka na Kajmakčalanu…

Na današnji dan, 12. septembra, 1916. započela je na Kajmakčalanu ofanziva Srpske vojske protiv združenih bugarskih i nemačkih okupatora. Vrh planine Nidže, u ogorčenoj borbi, više puta je osvajan od obe vojske. Došlo je, nakon krvavih borbi, do konačnog osvajanja Kajmačalana 3. oktobra (u nekim dokumentima taj datum je i poslednji dan septembra). Bila je to prva pobeda Srpske vojske (u prvom redu Drinske, a onda i Dunavske i Timočke divizije) posle tragičnog povlačenja na obale Jonskog i Jadranskog mora. Spomen kosturnicu na vrhu Kajmačalana podigao je, posle 1920. godine, kralj Aleksandar Karađorđević (4.600 srpskih žrtava, ukupno poginulih 10.000). U posebnoj kripti saahranjena je urna najvećeg prijatelja Srba, dr Arčibalda Rajsa. Tu je, po njegovoj ličnoj želji, nakon Rajsove smrti 1929. godine, pohranjeno i srce velikog Švajcarca nemačkog porekla, dar srpskom narodu i srpskim ratnicima. Nažalost, Bugari  su  1941. urnu uništili.

Spomen kostrunica i kapela su, na stogodišnjicu velike bitke, 2016, obnovljeni i tako je zaustavljeno  dugogodišnje propadanje.

Na naslovnoj fotografiji: Otkrivanje spomenika na Legetu 1923. godine

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije