I VLADAR SA NAMA NAPUŠTA OTADžBINU (8)

Autori: Dobrila i Brana Filipović

Solunac Paun Strainović iz borskog sela Krivelj u svom ratnom dnevniku beleži:

Paun Strainović po dolasku iz balkanskih ratova kao kadrovac bolničar, snimljen 1913. u Zaječaru

-Kada smo, 15. oktobra, izašli iz Kruševca i kad sam pogledao nazad, izgledal je kao da sva ta varoš plače, a najviše ruševine nekadašnjeg Lazarevog grada… Meni navališe suze na oči sećajaući se kako sam nekada čitao polazak srpske vojske na „Boj na Kosovo“ i „Propast srpskog carstva“. A, evo, baš ja sa svojom generacijom doživljavam da krenem istim putem… Put je bio zakrčen, ni pešak nije mogao proći… Putujući tako začu se zvuk motora. Pogledam kako jedan viši oficir viče i maše: -Ljudi, otvorite put. Iza njega je milio automobil. Pogledam, kad ono tamo sedi Kralj Petar Oslobodilac. Tada se još više uverih da se nećemo skoro vratiti u otadžbinu, jer i vladar sa nama putuje…

Tako piše u svom dnevniku Paun Strainović (živeo u Krivelju, rođen u Gornjanu), ratnik u balkanskim i Velikom ratu, podsećajući na još neke detalje: – Ceo dan smo putovali. Oko četiri sata popodne naiđosmo na klisuru, rekoše da je to Jankova klisura. Bilo je tu i kuća. Zanoćismo. Mesto se zvalo Ćelije. Neki od naših popadaše od umora na golu zemlju tražeći vode. Pomislih u sebi: Bože, al sam srećan sa mojim gospodinom pukovnikom Savom Milosavljevićem u kolima, ne idem peške. Nije mi na um palo da će to biti prvi i poslednji dan voženje do polaska na more, u Valonu…

U staroj ceo jedan vek sveščici, tačno, u dan, u najkraćim crtama, opisuje se neviđena u istoriji ratovanja odiseja jednog naroda i vojske. Dvenik s e završava sa 1. januarom 1919.

Paun je bio pismen, prvi put je regrutovan u leto 1912., ali je brzo vraćen kući. Godine 1913., 15. marta, konačno oblači vojničku uniformu. Postaje pripadnik bolničke čete 12. Pešadijskog puka u Nišu. Dnevnik je započeo 15. oktobra 2015.

-Kada se rat okončano dolazi u Gornjane i zatiče razrušeno domaćinstvo. Banditi, hajduci, ubili su mu oca i maju tražeći dukate. Otišeo je u Homolje skrivaju ći se kako bi najzad stigao u malu varoš Veliki Krivalj. Kupio je kuću, a potom i vodenicu. Želeo je da vodenica hrani celu porodicu. Prelazeći alabanske gudure video je i doživeo glad i nemaštinu. Kasnije, 1.928. pušta u rad vunovlačaru i mlin za belo sejano brašno. Bio je to prvi mlin u celom kraju. Iako je imao mnogo muka sa vlašću , već 1945. na Kriveljskoj reci gradi malu hidrocentralu. Postaje prvi industrijalac svog kraja koji se i danas rado spominje. Umro je 1961. u 71. godini života – kazuje unuk Paun, dipl. mašinski inženjer iz Krivelja.

Dnevnik Pauna Strainovića iz Velikog rata

Na izložbi u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije „ Uspomene iz 1912 – 1918“ , povodom 100 godina od početka Prvog balkanskog rata, našla se i Paunova Albanska spomenica. Unuk Paun je doneo i dedino ordenje, zabeleške, fotografije.

-Na otvaranju izložbe osećao sam se ponosno. Pred očima zaigrala mi je alabanska pustoš , stovrio se odjedanput taj neverovatni Solunski fron, činilo mi se da sam jedan od tih slavnih junaka. Činiilo mi se da je moj Paun, naš ratnik, ponovo oživeo – ispriča nam imenjak dede Solunca dajući rukopise sa fronta i fotografiju na čijoj je poleđeni doslovno pisalo:. „Paun Strainović, prva fotografija u svom životu 1913. po dolasku iz bugarskog rata kao kadrovac bolničar u Zaječaru“.

U administraciju Grada Bora, ovih dana je, na raspisani oglas, stigao predlog da se ulica u Krivelju u kojoj je Paun živeo nazove njegovim imenom. Predloženo je i da jedna ulica u rodnom Gornjanu Paunovog brata Petra, solunca i odvažnog borca u balknaksim i Velikom ratu, autora izuzetno vrednog stihovanog pisma sinu „negde sa fronta““, ponese njegovo ime. Eto, trebalo je da prođe ceo jedan vek i da se setimo onih koji su nam, ne žaleći živote, podarili slobodu i odbranili dostojanstvo i čast.

OBELEŽEN DAN PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA

Danas je u Boru i Zaječaru obeležen 15. septembar – Dan proboja Solunskog fronta polaganjem cveća i venaca na spomenike palim srpskim i francuskim rodoljubima u Prvom svetskom ratu. Ratne operacije započete su dan ranije, 14. septembra 1918., pa se svetkoivina i „pomerila“ za 14. septembar. Predstavnici Grada Bora i boračkih organizacija odali su minutom ćutanja dužnu poštu žrtvama i podsetili na značaj stogodišnjeg jubileja (1918- 2018.).

Solunski front počeo je 14. septembra uraganskom artiljerijskom bitkom saveznika, a naša Druga amrija pod komandom vojvode Stepe Stepanovića krenula je na front Sušica – Soko sutradan u zoru. Na prvoj liniji fronta nalazila se Šumadijska divizija sa 17. Francuskom kolonijalnom divizijom i 12. Farncuskom divizijom. Na drugoj liniji bila je Timočka divizija , deo 17. i deo 122. Francuske divizije, kao i Jugoslovenska vojska. Komandant Srpske vojske vojvoda Živojin Mišić održao je govor koji se ovako završava: „U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu“! Proboj je trajao samo jedan dan. Istoričari su zabaležili i reči komandanta svih savezničkih snaga, francuskog maršala d Eparea o Srpskoj vojsci, a samim tim i pripadnicima Timočke divizije (reorganizacijom su objedinjena oba poziva):

-To su skoro svi seljaci, tvrdi na muci, to su slobodni ljudi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvarali u vojnike , najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe zbog kojih sam gord što sam ih vodio rame uz rame sa vojnicima Francuske u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine.

 

Na naslovnoj fotografiji: Delegacija Sokolskog društva Bor odaje poštu palim srpskim i francuskim rodoljubima pred spomenikom u centru Bora

 

Ovaj članak je objavljen u sklopu projekta „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) I POMENIK HEROJA U OPŠTINI BOR“, sufinansiran iz budžeta Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

 

solarismedia

Vesti iz istočne Srbije